Po prvi put moram da priznam da žanrovske odrednice na IMDB stranici ovog filma, "documentary, action, crime", imaju smisla
Mi nemamo ovakve filmove u Srbiji.
Iako, a verujem da ćemo se tu lako složiti, naročito ovih dana, materijala za iste ima.
Luke Lorentzen, kome je ovo drugi ("dokumentarni") film u karijeri pojašnjava nam odmah na početku svu nebulozu koja nas čeka u nastavku njegovog filma. U Meksiko Sitiju država/grad sponzoriše samo 45 vozila hitne pomoći. Sva ostala dolaze iz privatnog sektora. Drugim rečima, dok vašem detetu visi oglodana ruka do koske, medicinsko osoblje koje ga sanira u brzokrećućem vozilu prinuđeno je da vam naslućuje troškove prevoza i da zajedno sa vama dogovora gde je najpovoljnije da se hitni pacijent isporuči. U isto vreme, vlasnici vozila prinuđeni su da se lešinarski takmiče sa ostalim konkurentskim firmama u brzom stizanju do mesta nesreće, jer ko pre devojci, njemu devojka sa upravo razbijenim nosom. Na sve to, korumpirana policija i dežurne inspekcije neprekidno su u patrolama tokom kojih šikaniraju ove porodične firme hitne pomoći ili pregovaraju nove dilove sa njima. Sav rad obavlja se noću, "jer tada je najviše posla". Što, praktično, znači da ovi ljudi nemaju nekog naročitog života.
Junaci našeg filma su članovi porodice Ochoa, tata, sinovi i drugi rođaci ili prijatelji. U rasponu godina od "blizu pedeset" do "blizu trinaest". Njihovo kombi vozilo hitne pomoći je u isto vreme i privremeno boravište njihovih života- tu pune telefone, oko njega i u njemu dremkaju, i po danu i po noći, u njemu drže svoje grickalice i lopte, u njemu se šale, u njemu trpe.
Ako vam sve to nije dovoljno da se pozabavite ovim filmom, najbolju stvar sam ostavio za kraj. Iako je ovaj film, izgleda, nominalno određen kao "dokumentarac", jer Lorentzen u maniru "muve na šoferšajbni" prati rad svojih junaka, i verovatno je nasnimao desetine sati materijala, ono što smo dobili je na mnoge načine fascinantno. S jedne strane, ako je sve ovo zaista dokumentarni (tj neorkestrirani) zapis, onda je fascinantno koliko posvećenu saradnju je Lorentzen dobio od svojih saradnika i drugih slučajnih učesnika. Jer ovde zaista imate priliku da vidite kako izgleda majka čija je ćerka upravo pala s četvrtog sprata i njen transport u bolnicu... Opet, ako je sve "namešteno", onda je to urađeno toliko precizno i dobro da apsolutno nikada nećete imati utisak da je ovo dokumentarac. Lorentzenov film je precizan kao "rumunski", ali je iz njega isisan svaki tračak humora i komentara.
Midnight Family je kolaž interventnih situacija protkan levičarskim zumom na tužnu svakodnevicu ovih ljudi, ispunjenu sa nikad dovoljno novca, skoro komičnim krahovima prevoznog sredstva, jeftinom i nezdravom brzom hranom, nemaštinom i neprekidnom tenzijom i stresom na svim nivoima- od jurenja za pacijentima, preko nepotrebnih pregovaranja i dogovoranja, preko dilovanja s policijom, preko jurcanja tvrdoglavim Meksiko Sitijem.
Neka se spremi Srbija.
SELEKTAH: 9minusminus/10
Mi nemamo ovakve filmove u Srbiji.
Iako, a verujem da ćemo se tu lako složiti, naročito ovih dana, materijala za iste ima.
Luke Lorentzen, kome je ovo drugi ("dokumentarni") film u karijeri pojašnjava nam odmah na početku svu nebulozu koja nas čeka u nastavku njegovog filma. U Meksiko Sitiju država/grad sponzoriše samo 45 vozila hitne pomoći. Sva ostala dolaze iz privatnog sektora. Drugim rečima, dok vašem detetu visi oglodana ruka do koske, medicinsko osoblje koje ga sanira u brzokrećućem vozilu prinuđeno je da vam naslućuje troškove prevoza i da zajedno sa vama dogovora gde je najpovoljnije da se hitni pacijent isporuči. U isto vreme, vlasnici vozila prinuđeni su da se lešinarski takmiče sa ostalim konkurentskim firmama u brzom stizanju do mesta nesreće, jer ko pre devojci, njemu devojka sa upravo razbijenim nosom. Na sve to, korumpirana policija i dežurne inspekcije neprekidno su u patrolama tokom kojih šikaniraju ove porodične firme hitne pomoći ili pregovaraju nove dilove sa njima. Sav rad obavlja se noću, "jer tada je najviše posla". Što, praktično, znači da ovi ljudi nemaju nekog naročitog života.
Junaci našeg filma su članovi porodice Ochoa, tata, sinovi i drugi rođaci ili prijatelji. U rasponu godina od "blizu pedeset" do "blizu trinaest". Njihovo kombi vozilo hitne pomoći je u isto vreme i privremeno boravište njihovih života- tu pune telefone, oko njega i u njemu dremkaju, i po danu i po noći, u njemu drže svoje grickalice i lopte, u njemu se šale, u njemu trpe.
Ako vam sve to nije dovoljno da se pozabavite ovim filmom, najbolju stvar sam ostavio za kraj. Iako je ovaj film, izgleda, nominalno određen kao "dokumentarac", jer Lorentzen u maniru "muve na šoferšajbni" prati rad svojih junaka, i verovatno je nasnimao desetine sati materijala, ono što smo dobili je na mnoge načine fascinantno. S jedne strane, ako je sve ovo zaista dokumentarni (tj neorkestrirani) zapis, onda je fascinantno koliko posvećenu saradnju je Lorentzen dobio od svojih saradnika i drugih slučajnih učesnika. Jer ovde zaista imate priliku da vidite kako izgleda majka čija je ćerka upravo pala s četvrtog sprata i njen transport u bolnicu... Opet, ako je sve "namešteno", onda je to urađeno toliko precizno i dobro da apsolutno nikada nećete imati utisak da je ovo dokumentarac. Lorentzenov film je precizan kao "rumunski", ali je iz njega isisan svaki tračak humora i komentara.
Midnight Family je kolaž interventnih situacija protkan levičarskim zumom na tužnu svakodnevicu ovih ljudi, ispunjenu sa nikad dovoljno novca, skoro komičnim krahovima prevoznog sredstva, jeftinom i nezdravom brzom hranom, nemaštinom i neprekidnom tenzijom i stresom na svim nivoima- od jurenja za pacijentima, preko nepotrebnih pregovaranja i dogovoranja, preko dilovanja s policijom, preko jurcanja tvrdoglavim Meksiko Sitijem.
Neka se spremi Srbija.
SELEKTAH: 9minusminus/10
No comments:
Post a Comment