Kreće se lađa francuska, pardon, hrvatsko-francuska...
Nenad Jevtić je pomenuo Jastuk na svojoj Fejsbljug stranici.
A Nenad Jevtić je oduvek imao dobro uvo za stvari na "regionalnim jezicima".
Jastuk je ubačen u plejlistu.
I dugo nije makao dalje od prve pesme, Ograde, za koju držim da je jedna od najboljih pesama na pomenutim "regionalnim jezicima" koju ćete ove godine čuti.
Ograde zvuči kao Oktobar 1864 u produkciji Darka Rundeka. Blagi njuvejv vajb uhlebljen je u pseudo-worldmusic matricu, koketira se sa kafanicom, klarinet "Bokija Miloševića" čačka srce, ali vokali su jedva pripitomljeni, bubre, pred erupciju. Fantastična tenzija koja na kraju zažonglira i džezom.
Fin, ženski, "pop" pandan, srpskoj, garažnjikavoj sceni okupljenoj oko Kišobrana i Hali Galija. Umetnost u kontrolisanoj službi hormona.
Jastuk je počeo kao hrvatsko-francuski duo, ali su u međuvremenu izrasli u sekstet u kome je broj "francuza" ostao isti. Pre pet godina su objavili svoj mini-album Vanzemaljci.
Jastuk je sjajno ime za bend.
Kad se Tamo gdje udalji od početka, od Ograde, stvari malo više krenu rundekovskim putima. Nije to neprijatno, čak naprotiv, ali kao da se onaj ljutkasti (od ljutit, a ne ljut, kao luk) naboj koji sam u Ogradama osetio, malo izgubi i prilagodi nameri da Jastuk budu novi ("ženski") rivali na tom world music terenu koji hipsterično re-estetizuje etno za kafiće u kojima i Žuja i Bakardi Brizer mogu da se ispijaju u istom društvu. Kada ovaj nedugi album (tek malo više od pola sata muzike) stigne do poslednje, "francuske" pesme, Tare, moja nelagoda je već pozamašna i nema razumevanja za ovu "demokratsku" bilingvalnost.
Tamo gdje prija. Pretpostavljam da će srpske tetke odrasle na Haustoru, Balaševiću, Josipama i Gabicama ovde naći fine ritmove da im ramenca zaigraju kao da su u virtuelnom Znanju Imanju, dok se meze fini pršut, uz vino iz bilo kog kraja bivše Jugoslavije. Čini mi se da je Jastuk stanovitim akademskijim pristupom svojoj muzici učinio medveđu uslugu. S jedne strane, kultivisanije emocije i stil, plediraju da budu umetnički prestižniji, ali s druge strane lišavaju muziku iskrenog, "tamburaškog" (ne od tambura, nego od tamburati, nekoga po dupetu) senzibiliteta koji bi ovu muziku iz prijatne, pozadinske izvukao na binu ili prostor ispred nje i pozvao na srčaniju konzumaciju. U tom smislu, Rundek bolje hoda po toj plebs-elite žici, nego Jastuk, i bolje podmiruje i jedne i druge.
Dakle, ja se "ogradim", a onda ostatak albuma prijatno protekne i ja ga (pre)često i jedva primetim, ali onda opet krene iz početka i moje srce se opet zapita- šta li se (tek) krije s druge strane jastuka?... kad poleti perje.
SELEKTAH: 6minus/10
Nenad Jevtić je pomenuo Jastuk na svojoj Fejsbljug stranici.
A Nenad Jevtić je oduvek imao dobro uvo za stvari na "regionalnim jezicima".
Jastuk je ubačen u plejlistu.
I dugo nije makao dalje od prve pesme, Ograde, za koju držim da je jedna od najboljih pesama na pomenutim "regionalnim jezicima" koju ćete ove godine čuti.
Ograde zvuči kao Oktobar 1864 u produkciji Darka Rundeka. Blagi njuvejv vajb uhlebljen je u pseudo-worldmusic matricu, koketira se sa kafanicom, klarinet "Bokija Miloševića" čačka srce, ali vokali su jedva pripitomljeni, bubre, pred erupciju. Fantastična tenzija koja na kraju zažonglira i džezom.
Fin, ženski, "pop" pandan, srpskoj, garažnjikavoj sceni okupljenoj oko Kišobrana i Hali Galija. Umetnost u kontrolisanoj službi hormona.
Jastuk je počeo kao hrvatsko-francuski duo, ali su u međuvremenu izrasli u sekstet u kome je broj "francuza" ostao isti. Pre pet godina su objavili svoj mini-album Vanzemaljci.
Jastuk je sjajno ime za bend.
Kad se Tamo gdje udalji od početka, od Ograde, stvari malo više krenu rundekovskim putima. Nije to neprijatno, čak naprotiv, ali kao da se onaj ljutkasti (od ljutit, a ne ljut, kao luk) naboj koji sam u Ogradama osetio, malo izgubi i prilagodi nameri da Jastuk budu novi ("ženski") rivali na tom world music terenu koji hipsterično re-estetizuje etno za kafiće u kojima i Žuja i Bakardi Brizer mogu da se ispijaju u istom društvu. Kada ovaj nedugi album (tek malo više od pola sata muzike) stigne do poslednje, "francuske" pesme, Tare, moja nelagoda je već pozamašna i nema razumevanja za ovu "demokratsku" bilingvalnost.
Tamo gdje prija. Pretpostavljam da će srpske tetke odrasle na Haustoru, Balaševiću, Josipama i Gabicama ovde naći fine ritmove da im ramenca zaigraju kao da su u virtuelnom Znanju Imanju, dok se meze fini pršut, uz vino iz bilo kog kraja bivše Jugoslavije. Čini mi se da je Jastuk stanovitim akademskijim pristupom svojoj muzici učinio medveđu uslugu. S jedne strane, kultivisanije emocije i stil, plediraju da budu umetnički prestižniji, ali s druge strane lišavaju muziku iskrenog, "tamburaškog" (ne od tambura, nego od tamburati, nekoga po dupetu) senzibiliteta koji bi ovu muziku iz prijatne, pozadinske izvukao na binu ili prostor ispred nje i pozvao na srčaniju konzumaciju. U tom smislu, Rundek bolje hoda po toj plebs-elite žici, nego Jastuk, i bolje podmiruje i jedne i druge.
Dakle, ja se "ogradim", a onda ostatak albuma prijatno protekne i ja ga (pre)često i jedva primetim, ali onda opet krene iz početka i moje srce se opet zapita- šta li se (tek) krije s druge strane jastuka?... kad poleti perje.
SELEKTAH: 6minus/10
No comments:
Post a Comment