Vernici su plaćali 16 funti kartu za ovo
Ima li budućnosti u virtuelnim nastupima?
I ja i Nick Cave smo odlučili da to proverimo.
Nick Cave je 23. jula u tri različite vremenske zone omogućio fanovima koji su platili da strimuju njegov nastup od, otprilike, mesec dana ranije u čuvenoj londonskoj dvorani.
Nastup, kao i svaki živi nastup, nije mogao da se pauzira, da se promota unapred ili unazad. I nije bio "uživo".
Materijal je snimio i artdirektorisao Robbie Ryan, koji je kao DP radio na filmovima American Honey, The Favourite i Marriage Story.
Nakon čega je izmontiran i upakovan u koncertno besprekornih 90 minuta, sve sa uvodnim introm tokom koga Cave hoda kroz prazne hodnike "palače" i recituje stihove Spinning Song.
Zatim seda za klavir u ogromnom praznom prostoru koji podjednako podseća na ispražnjenu megaposlugu, koliko i na mesto održavanja umetničkih performansa.
Cave je sam za klavirom. Listovi hartije i jedna šolja "nehajno" razbacani oko stolice. Svetlo mu katkad sija u lice, katkad probija iz drugih prostorija kroz vrata ove, a nekada je zamračeno. Cave je sve vreme sam. Skoncentrisan. Perfektno izbrijan. Sveže ofarban, a usudio bih se da poverujem i da je bilo nekog presađivanja/pogušćivanja kose. Majkemimire, na kraju koncerta odjavna špica nas informiše da je Cave tokom nastupa nosio Guccijevo odelo. A mislim da je i njegova draga potpisana kao izvršna producentica ili nešto-kao-umetnička-direktorka projekta, nisam zapamtio...
Sve izgleda kao galerijski performans. Preko (naših) monitora. Cave "izvodi", a mi iza naših ekrana, u gaćama ili Gucci odelima participiramo, iako nam niti jednajebena stvar ne sugeriše da smo deo nečega.
Sviranje uživo pred kamerama nije loša ideja ili drugorazredno iskustvo, naročito za gledaoca. To zna svako ko je pogledao makar jednu emisiju Later with Jools Holland. Posvećen autor itekako ume da kreira unikatan doživljaj za teve gledaoca i da ga naježi u fotelji njegovog doma. Čak i ako nastupa bez benda, sam za klavirom, frulom, električnom violinom ili setom udaraljki.
Međutim, Cave je svojim fanovima radije prodao muda za bubrege. Ukusna muda, ali za bubrege.
Gledanje Idiot Prayer, koja je "neponovljivo" iskustvo samo u smislu da nigde neće biti legalno reprizirana (ali mislim da već na YT imate pristojnu kopiju), je kao gledanje DVD-ija, za čiji strim ste platili 16 funti. Ne znam zašto Cave nije, kad se već ovoliko iscimao, ipak odradio stvarnu živu verziju, u jednom terminu, pa nek ustaje ranije Australija i leže kasnije Brazil da bi uživao... Živa izvedba bi donela ono čega smo svi željni- "kontakta", pogled u kameru, grešku, neku priču, neki intro, znoj, čašu vode, neki ljudi su mogli, s maskama ili bez, da sede po obodu Palacea i da nam prave društvo... Ne, u Idiot Prayer sve je konceptualno i Covid sterilno, ispražnjeno od života, ali i od duše. Cave je skoro kao hologram samog sebe. Jednom je nešto pogrešio, pri kraju (Are You) The One That I've Been Waiting For, i zasmejao se, ali sve je izgledalo namešteno i usiljeno.
A onda dolazimo i do onoga zbog čega smo upalili monitore i podesili rimajndere- izvedbe. Cave sam za klavirom zvuči zanimljivo i jeste zanimljivo, ali uživo. Ovako, posredovano i odloženo, dosta je naporno i monotono. Odabrani materijal, koji najviše pesama crpi iz poslednjih izdanja Ghosteen i Skeleton Tree, ali se vraća i do Let Love In (Nobody's Baby Now), Henry's Dream (Papa Won't Leave You Henry) i proverenih favorita poput Mercy Seat i The Ship Song, uglavnom obitiava u sličnom narativnom tonu pesama, kojima bard lagano i rutinski plovi i ja sam tek u Higgs Boson Blues osetio neku užarenost i osećaj da je "umetnik prisutan". Mercy Seat je naročito izmučena klavirskim aranžmanom, dok pojačani akademski ugođaj uz Caveovo "odsustvo" ničim nije razbio "uobičajenu" galerijsku uštogljenost sličnih zbivanja. Ako ste Cavea voleli zbog krvavosti njegovih emocija, bojim se da je ovo bilo opako neukusno veganovsko iskustvo.
Ako je Covid bio povod ili kontekst za ovakav "event", onda moram da priznam da mi ni po tom osnovu nije naročito prijao. Iako volim da verujem da se klin klinom izbija, bojim se da izolacionizam nije izbio osećaj opustošenosti i ispraznosti s ove strane ekrana. Više bi mi prijao neki opušteni Cave, u starkama, s Blixom koji dobacuje, sa sinom koji dobacuje, sa Susie koja servira čaj i keksiće, s Caveom koji ćaska s virtuelnim nama, nego ovo. Možda njemu ne bi. Jer tako izgleda.
SELEKTAH: 4minus/10
Ima li budućnosti u virtuelnim nastupima?
I ja i Nick Cave smo odlučili da to proverimo.
Nick Cave je 23. jula u tri različite vremenske zone omogućio fanovima koji su platili da strimuju njegov nastup od, otprilike, mesec dana ranije u čuvenoj londonskoj dvorani.
Nastup, kao i svaki živi nastup, nije mogao da se pauzira, da se promota unapred ili unazad. I nije bio "uživo".
Materijal je snimio i artdirektorisao Robbie Ryan, koji je kao DP radio na filmovima American Honey, The Favourite i Marriage Story.
Nakon čega je izmontiran i upakovan u koncertno besprekornih 90 minuta, sve sa uvodnim introm tokom koga Cave hoda kroz prazne hodnike "palače" i recituje stihove Spinning Song.
Zatim seda za klavir u ogromnom praznom prostoru koji podjednako podseća na ispražnjenu megaposlugu, koliko i na mesto održavanja umetničkih performansa.
Cave je sam za klavirom. Listovi hartije i jedna šolja "nehajno" razbacani oko stolice. Svetlo mu katkad sija u lice, katkad probija iz drugih prostorija kroz vrata ove, a nekada je zamračeno. Cave je sve vreme sam. Skoncentrisan. Perfektno izbrijan. Sveže ofarban, a usudio bih se da poverujem i da je bilo nekog presađivanja/pogušćivanja kose. Majkemimire, na kraju koncerta odjavna špica nas informiše da je Cave tokom nastupa nosio Guccijevo odelo. A mislim da je i njegova draga potpisana kao izvršna producentica ili nešto-kao-umetnička-direktorka projekta, nisam zapamtio...
Sve izgleda kao galerijski performans. Preko (naših) monitora. Cave "izvodi", a mi iza naših ekrana, u gaćama ili Gucci odelima participiramo, iako nam niti jednajebena stvar ne sugeriše da smo deo nečega.
Sviranje uživo pred kamerama nije loša ideja ili drugorazredno iskustvo, naročito za gledaoca. To zna svako ko je pogledao makar jednu emisiju Later with Jools Holland. Posvećen autor itekako ume da kreira unikatan doživljaj za teve gledaoca i da ga naježi u fotelji njegovog doma. Čak i ako nastupa bez benda, sam za klavirom, frulom, električnom violinom ili setom udaraljki.
Međutim, Cave je svojim fanovima radije prodao muda za bubrege. Ukusna muda, ali za bubrege.
Gledanje Idiot Prayer, koja je "neponovljivo" iskustvo samo u smislu da nigde neće biti legalno reprizirana (ali mislim da već na YT imate pristojnu kopiju), je kao gledanje DVD-ija, za čiji strim ste platili 16 funti. Ne znam zašto Cave nije, kad se već ovoliko iscimao, ipak odradio stvarnu živu verziju, u jednom terminu, pa nek ustaje ranije Australija i leže kasnije Brazil da bi uživao... Živa izvedba bi donela ono čega smo svi željni- "kontakta", pogled u kameru, grešku, neku priču, neki intro, znoj, čašu vode, neki ljudi su mogli, s maskama ili bez, da sede po obodu Palacea i da nam prave društvo... Ne, u Idiot Prayer sve je konceptualno i Covid sterilno, ispražnjeno od života, ali i od duše. Cave je skoro kao hologram samog sebe. Jednom je nešto pogrešio, pri kraju (Are You) The One That I've Been Waiting For, i zasmejao se, ali sve je izgledalo namešteno i usiljeno.
A onda dolazimo i do onoga zbog čega smo upalili monitore i podesili rimajndere- izvedbe. Cave sam za klavirom zvuči zanimljivo i jeste zanimljivo, ali uživo. Ovako, posredovano i odloženo, dosta je naporno i monotono. Odabrani materijal, koji najviše pesama crpi iz poslednjih izdanja Ghosteen i Skeleton Tree, ali se vraća i do Let Love In (Nobody's Baby Now), Henry's Dream (Papa Won't Leave You Henry) i proverenih favorita poput Mercy Seat i The Ship Song, uglavnom obitiava u sličnom narativnom tonu pesama, kojima bard lagano i rutinski plovi i ja sam tek u Higgs Boson Blues osetio neku užarenost i osećaj da je "umetnik prisutan". Mercy Seat je naročito izmučena klavirskim aranžmanom, dok pojačani akademski ugođaj uz Caveovo "odsustvo" ničim nije razbio "uobičajenu" galerijsku uštogljenost sličnih zbivanja. Ako ste Cavea voleli zbog krvavosti njegovih emocija, bojim se da je ovo bilo opako neukusno veganovsko iskustvo.
Ako je Covid bio povod ili kontekst za ovakav "event", onda moram da priznam da mi ni po tom osnovu nije naročito prijao. Iako volim da verujem da se klin klinom izbija, bojim se da izolacionizam nije izbio osećaj opustošenosti i ispraznosti s ove strane ekrana. Više bi mi prijao neki opušteni Cave, u starkama, s Blixom koji dobacuje, sa sinom koji dobacuje, sa Susie koja servira čaj i keksiće, s Caveom koji ćaska s virtuelnim nama, nego ovo. Možda njemu ne bi. Jer tako izgleda.
SELEKTAH: 4minus/10
No comments:
Post a Comment