Pretposlednji film portugalskog reditelja Manoela de Oliveire koji nas je pre pet godina napustio u 106. godini života
Negde sam pročitao da je ovo ekranizacija Oliveirinog scenarija iz 1952. (!), koji je ostao nesnimljen, u nešto izmenjenom obliku, sve do 2010. Možda bi najsmislenije od svega bilo da se radi o scenariju iz 1912. koji je trebalo da bude nemi film. Jer O Estranho Caso De Angelica baš tako izgleda, kao zamisao koja je i režijom i naivnošću i romantičnošću zarobljena u nemom filmu, jednom od onih o nesrećnim ljubavnicima kojima smrt otvori druga vrata života...
Iako se radnja ovog filma odvija u sadašnjem vremenu, sve što dolazi iz tog vremena, samo joj nepotrebno smeta, poput totala grada koji pulsira kao svako mediteransko mesto. Dok mnogo više stvari u filmu, nekom svojom logikom i estetikom podseća na nemi film, poput fotografa koji živi u nekom pansionu sa još nekim respektabilnim ljudima "iz XXI veka", i o kome tetkasto brine kućepaziteljka, o neobičnim običajima (slikanje mrtvih) koji najnormalnije opstaju, kao i o komičnim i arogantnim sluškinjama kojima izgovorene reči samo smetaju, dok bi prenaglašena gluma i mimika savršeno pasovale glumi nemog filma. Elem, fotografa u sred noći zovu da slika iznenada preminulu Angelicu, majku dve devojčice, čija je sestra časna sestra, a obe potiču iz bogate porodice. Tokom slikanja, kroz objektiv aparata Angelica otvara oči i osmehne mu se. A osmeh i njena "živost" kasnije opstaju i na razvijenoj fotografiji. Sve to menja fotografov život, koji vreme, inače, provodi slikajući obližnje folk momente, poput radnika u vinogradu (također zarobljenim u načinu rada od pre više od stotinu godina). Snovi o Angelici koja ga u venčanici nosi iznad grada postaju njegova slatka noćna mora.
I dok je taj nivo priče zanimljiv i vizuelno zabavan, koliko samo-parodičan i naivan, Oliveira previše vremena provodi u nemanju druge radnje, pa naš junak šeta od sahrane do crkve do Angelicine kuće, da tobož ispostavi napravljene fotografije, za to vreme njegova kućepaziteljka tobož zabrinuto raspreda s ostalim gostima pansiona o njemu... Dok, fotograf "romantičarski" sve više slabi ispražnjen čežnjom za Angelicom i njenim anđeoskim obećanjem raja i večne ljubavi. Oliveira ne daje nikakvo objašnjenje zašto je i on ispunjenje njenih ljubavnih snova, s obzirom da ima supruga i dvoje dece sa njim, te možemo pretpostaviti da je njihovo sudbinsko udruživanje posledica toga da joj je on, svojom fotografijom, otvorio vrata večnog života, recimo.
Činjenica da je ovo napravio neko u svojoj STOPRVOJ! godini eliminiše svaku diskusiju na temu mana ovog filma i mislim da bi iz razloga retke prilike da zavirimo u srce i um nekoga toliko starog, a produktivnog, ovde trebalo da tražimo samo lepe stvari. Za mene je to iskrena naivnost ove priče, njena nostalgična zavijenost u nešto što je u suštini nemi film, ali i nežno i simpatično dočarano romantično odustajanje od zemaljskih dobara zarad jedine stvari koje tu nema.
SELEKTAH: 6plusplus/10
Negde sam pročitao da je ovo ekranizacija Oliveirinog scenarija iz 1952. (!), koji je ostao nesnimljen, u nešto izmenjenom obliku, sve do 2010. Možda bi najsmislenije od svega bilo da se radi o scenariju iz 1912. koji je trebalo da bude nemi film. Jer O Estranho Caso De Angelica baš tako izgleda, kao zamisao koja je i režijom i naivnošću i romantičnošću zarobljena u nemom filmu, jednom od onih o nesrećnim ljubavnicima kojima smrt otvori druga vrata života...
Iako se radnja ovog filma odvija u sadašnjem vremenu, sve što dolazi iz tog vremena, samo joj nepotrebno smeta, poput totala grada koji pulsira kao svako mediteransko mesto. Dok mnogo više stvari u filmu, nekom svojom logikom i estetikom podseća na nemi film, poput fotografa koji živi u nekom pansionu sa još nekim respektabilnim ljudima "iz XXI veka", i o kome tetkasto brine kućepaziteljka, o neobičnim običajima (slikanje mrtvih) koji najnormalnije opstaju, kao i o komičnim i arogantnim sluškinjama kojima izgovorene reči samo smetaju, dok bi prenaglašena gluma i mimika savršeno pasovale glumi nemog filma. Elem, fotografa u sred noći zovu da slika iznenada preminulu Angelicu, majku dve devojčice, čija je sestra časna sestra, a obe potiču iz bogate porodice. Tokom slikanja, kroz objektiv aparata Angelica otvara oči i osmehne mu se. A osmeh i njena "živost" kasnije opstaju i na razvijenoj fotografiji. Sve to menja fotografov život, koji vreme, inače, provodi slikajući obližnje folk momente, poput radnika u vinogradu (također zarobljenim u načinu rada od pre više od stotinu godina). Snovi o Angelici koja ga u venčanici nosi iznad grada postaju njegova slatka noćna mora.
I dok je taj nivo priče zanimljiv i vizuelno zabavan, koliko samo-parodičan i naivan, Oliveira previše vremena provodi u nemanju druge radnje, pa naš junak šeta od sahrane do crkve do Angelicine kuće, da tobož ispostavi napravljene fotografije, za to vreme njegova kućepaziteljka tobož zabrinuto raspreda s ostalim gostima pansiona o njemu... Dok, fotograf "romantičarski" sve više slabi ispražnjen čežnjom za Angelicom i njenim anđeoskim obećanjem raja i večne ljubavi. Oliveira ne daje nikakvo objašnjenje zašto je i on ispunjenje njenih ljubavnih snova, s obzirom da ima supruga i dvoje dece sa njim, te možemo pretpostaviti da je njihovo sudbinsko udruživanje posledica toga da joj je on, svojom fotografijom, otvorio vrata večnog života, recimo.
Činjenica da je ovo napravio neko u svojoj STOPRVOJ! godini eliminiše svaku diskusiju na temu mana ovog filma i mislim da bi iz razloga retke prilike da zavirimo u srce i um nekoga toliko starog, a produktivnog, ovde trebalo da tražimo samo lepe stvari. Za mene je to iskrena naivnost ove priče, njena nostalgična zavijenost u nešto što je u suštini nemi film, ali i nežno i simpatično dočarano romantično odustajanje od zemaljskih dobara zarad jedine stvari koje tu nema.
SELEKTAH: 6plusplus/10
Gledala sam ovaj fim u bioskopu pre dve, tri godine, neki festival evropskog filma je bio u pitanju (čini mi se). Mada ga se čak više i ne sećam najbolje, sad kad sam videla ovu sliku - naježila sam se. Fiim naravno nije horor, ali je ta scena kad mu se ona nasmeši kroz objektiv tako na samoj granici realnosti i fantazije da mi se prilično dugo zadržala u svesti.
ReplyDeleteNekako mi je to zaličilo na nešto iz filmova Đorđa Kadijevića (a ima i malo Momčila Nastasijevića)- ono, jeeeste nekako naivno, ali pogodi u podsvest.
Marija