Treći, bioskopski film Michaela Hanekea
Prvo sam mislio da ovo po prvi put repriziram, a onda sam shvatio da, izhebenoneobjašnjivihrazlogagoddammit!!!, zapravo ovo prvi put gledam.
I ovaj film, i dva koja su mu prethodila (The Seventh Continet i Benny's Video), a možda i Code Unknown, a vi biste, možda, rekli i svi ostali, je više film-esej, nego film-priča/drama. Haneke pokušava na različite načine da se pozabavi različitim fenomenima našeg, modernog, "pripitomljenog" doba, a najviše nasiljem, i da, zajedno sa nama, pronikne u njegovo, "logično" nastajanje i postojanje. U ovom filmu možda i najviše od svih pomenutih.
(Sad ovde moram da kažem da oficijelno ili ne, Continet, Benny i Chronology čine tzv "Glaciation Trilogy" u Hanekeovom opusu)
Film počinje informacijom o tome da je izvesni devetnaestogodišnjak, Max, malo pred Božić, uleteo u banku i ubio troje ljudi, a ranio još više. Nakon čega se ubio.
Međutim, film zapravo počinje insertom iz austrijskog dnevnika u kome nas voditeljka upoznaje sa situacijom u Somaliji. Vesti će se kao lajtmotiv pojavljivati i u kasnijim segmentima, pardon, fragmentima, biće i nesrećne Jugoslavije, i nesrećnog Michael Jacksona, koji je te 93. kuburio s tužbama za pedofiliju, zatim aktivnosti IRA-e i još ponekog trusnog područja na planeti. Pri samom kraju pojaviće se i vest o događaju koji film dramatizuje i kreirati utisak da su i sve prethodne vesti bile "samo jedna od" vesti tog, kobnog dana.
Haneke svojim filmom razgrađuje jednu takvu vest. Daje istoriju svojim junacima, pokušava da rekreira atmosferu i njihova raspoloženja, kako žrtvama, tako i ubici. U njihovom slučaju, emotivno smo izloženi većem udaru, jer ti ljudi su slični nama, sa svojim depresijama, svađama, dobrim i lošim namerama. Neki čak i ne deluju tako nezainteresovano za svet oko sebe, naprotiv. Što se ubice tiče, tu svaka scena, a skoro svaka je sugestivna, produbljuje utisak da je Max bio kompetativan i pod pritiskom, ali da ni Haneke, a ni mi, ne vidi direktnu liniju koja povezuje "zašto" i "zato". Pre samog ubistva stvar je možda preorkestrirana tako da kreira stresnu situaciju u kojoj je neko sa već istanjenim živcima lako eksplodirao, ali ta vrsta psihologizacije nije ono što Haneke ovde konceptualno istražuje. On izjednačava taj, austrijski horor sa hororima Somalije, Srbije, Michaela Jacksona tj njegovih žrtava, kreirajući paletu "boleština" koje okružuju našu nameru da mirno živimo, da se ne obaziremo na "živote drugih" ili da to činimo umereno...
U poređenju i sa dva prethodna filma, s kojima čini pomenutu trilogiju, a tek u poređenju sa Hanekeovim kasnijim istraživanjima čovekove i društvene "psihe", 71 Fragmente... ostavlja relativno benigan utisak i biva filmom koji ne uspeva da učini mnogo više za događaj kojim se bavi od vesti ili reportaže koja ga je ispratila. Sem preko sudbine rumunskog migranta koji se provlači kroz ceo film (kao neko ko želi i mora da prodre u ovaj "svet"), Haneke drži gledaoca na distanci raspitujući se koja vrsta bliskosti je neophodna da bi razvili empatiju i osetili sav poraz tragedije kojoj smo prisustvovali tj kojima prisustvujemo. Ostavljajući mogućnost, naročito u kasnijem radu, da za tako nešto mi i nismo (više) naročito sposobni i da je naša "posmatračka" misija u sudbinama ljudi oko nas, i nas u njihovim, verovatno najviše što ćemo moralno postići.
SELEKTAH: 8minusminus/10
Prvo sam mislio da ovo po prvi put repriziram, a onda sam shvatio da, izhebenoneobjašnjivihrazlogagoddammit!!!, zapravo ovo prvi put gledam.
I ovaj film, i dva koja su mu prethodila (The Seventh Continet i Benny's Video), a možda i Code Unknown, a vi biste, možda, rekli i svi ostali, je više film-esej, nego film-priča/drama. Haneke pokušava na različite načine da se pozabavi različitim fenomenima našeg, modernog, "pripitomljenog" doba, a najviše nasiljem, i da, zajedno sa nama, pronikne u njegovo, "logično" nastajanje i postojanje. U ovom filmu možda i najviše od svih pomenutih.
(Sad ovde moram da kažem da oficijelno ili ne, Continet, Benny i Chronology čine tzv "Glaciation Trilogy" u Hanekeovom opusu)
Film počinje informacijom o tome da je izvesni devetnaestogodišnjak, Max, malo pred Božić, uleteo u banku i ubio troje ljudi, a ranio još više. Nakon čega se ubio.
Međutim, film zapravo počinje insertom iz austrijskog dnevnika u kome nas voditeljka upoznaje sa situacijom u Somaliji. Vesti će se kao lajtmotiv pojavljivati i u kasnijim segmentima, pardon, fragmentima, biće i nesrećne Jugoslavije, i nesrećnog Michael Jacksona, koji je te 93. kuburio s tužbama za pedofiliju, zatim aktivnosti IRA-e i još ponekog trusnog područja na planeti. Pri samom kraju pojaviće se i vest o događaju koji film dramatizuje i kreirati utisak da su i sve prethodne vesti bile "samo jedna od" vesti tog, kobnog dana.
Haneke svojim filmom razgrađuje jednu takvu vest. Daje istoriju svojim junacima, pokušava da rekreira atmosferu i njihova raspoloženja, kako žrtvama, tako i ubici. U njihovom slučaju, emotivno smo izloženi većem udaru, jer ti ljudi su slični nama, sa svojim depresijama, svađama, dobrim i lošim namerama. Neki čak i ne deluju tako nezainteresovano za svet oko sebe, naprotiv. Što se ubice tiče, tu svaka scena, a skoro svaka je sugestivna, produbljuje utisak da je Max bio kompetativan i pod pritiskom, ali da ni Haneke, a ni mi, ne vidi direktnu liniju koja povezuje "zašto" i "zato". Pre samog ubistva stvar je možda preorkestrirana tako da kreira stresnu situaciju u kojoj je neko sa već istanjenim živcima lako eksplodirao, ali ta vrsta psihologizacije nije ono što Haneke ovde konceptualno istražuje. On izjednačava taj, austrijski horor sa hororima Somalije, Srbije, Michaela Jacksona tj njegovih žrtava, kreirajući paletu "boleština" koje okružuju našu nameru da mirno živimo, da se ne obaziremo na "živote drugih" ili da to činimo umereno...
U poređenju i sa dva prethodna filma, s kojima čini pomenutu trilogiju, a tek u poređenju sa Hanekeovim kasnijim istraživanjima čovekove i društvene "psihe", 71 Fragmente... ostavlja relativno benigan utisak i biva filmom koji ne uspeva da učini mnogo više za događaj kojim se bavi od vesti ili reportaže koja ga je ispratila. Sem preko sudbine rumunskog migranta koji se provlači kroz ceo film (kao neko ko želi i mora da prodre u ovaj "svet"), Haneke drži gledaoca na distanci raspitujući se koja vrsta bliskosti je neophodna da bi razvili empatiju i osetili sav poraz tragedije kojoj smo prisustvovali tj kojima prisustvujemo. Ostavljajući mogućnost, naročito u kasnijem radu, da za tako nešto mi i nismo (više) naročito sposobni i da je naša "posmatračka" misija u sudbinama ljudi oko nas, i nas u njihovim, verovatno najviše što ćemo moralno postići.
SELEKTAH: 8minusminus/10
No comments:
Post a Comment