Možda je dobro što ovaj, najpoznatiji i najveći uspeh Milče Mančevskog, nisam pogledao ranije, jer...
... meni se ovaj film uopšte nije dopao.
I da sam ga pogledao te 1994, pitanje je da li bih narednih godina odvojio vreme i za Dust ili Majke za koje držim da su neki od najboljih balkanskih filmskih izdanaka od "osamostaljenja" bivših jugoslovenskih republika na ovamo.
Before The Rain je bez sumnje te 1994. bio veoma hrabar film i ta njegova hrabrost zrači i dan-danas, kada su se, makar, sukobi makednskih Albanaca i Severnih Makedonaca primirili. On je ultra pacifistički i iako stvari posmatra kroz većma "makedonsku" vizuru on ne drži ničiju stranu i ukazuje na tragičan ishod kod svih koji se uključe u sukob, bilo da ga smiruju ili raspiruju. U isto vreme, za jedno debitantsko ostvarenje, pa još iz "naših" kržljavih i finansijski još lošije stojećih krajeva, Before The Rain demonstrira jaku autorsku viziju nepokolebanu svim mogućim "sufliranjima" sa strane.
I muzika je lepa. Možda ne kao što je pamtim, a slušao sam je još onomad, nezavisno od filma. Ali danas malkice više deluje kao neki, na "pič kontroli", usporeni Leb i Sol iz naj-etno-progresivnijih dana i ne poseduje onu mističnost koju su i ovaj i mnogi drugi makedonski izvođači (Lola V. Stain, Mizar, Arhangel...) posedovali.
Pre svega, postmoderni "dramaturški lup" koji je od većine prepoznat kao dragulj ovog filma i noseći stub njegove poruke (o perpetomobilnosti rata i njegovih pošasti/ "zatvoreni krug zločina") po meni je više naudio priči, nego što joj je doprineo, naročito drugim delom koji se odvija u Londonu, koji je i po drugim kriterijumima njena najslabija karika. Ako film nosi naslov "Pre kiše" i svaki segment nekako aludira da će ona uskoro pasti i onda ona padne, ona valjda taj momenat mora da se tretira kao centralni/prekretni/ključni/krunski. Ili ne mora, slažem se. Ali ne možemo preko njega preći, kao što to Milče čini, ni na koji način "neoprani od greha" (ili šta god da kiša drugo sugeriše), samo da bi se povinovali neminovnosti kružnog dramaturškog toka, koji nas tera da nastavimo dalje, ka drugoj "mogućnosti kiše"... Drugim rečima, kiša kruži oko...
U ovaj lup, nažalost, zarobljena je dosta bazična i usled te nenaročite razrađenosti- banalna priča. Uvodni deo, istina, fascinira. Mladi monah koji po manastiru krije mladu Albanku koju grupa makedonskih "patriota" juri da je ubije, jer im je ubila brata relativno se brzo i neuverljivo srozava u tragediju, u kojoj, ipak, ostajemo lišeni za pravi osećaj tragičnosti, jer nam sami junaci ostaju na "nemoj" distanci.
Naredna priča, koja nosi ime "Lica", želi da nas ubedi da je Šerbedžija razočarani ratni fotograf, koji nakon ličnog sloma u Bosni odlučuje da se vrati u rodnu Makedoniju. Međutim, taj momenat razvodnjen je kroz priče o dva paralelna raskida- jednom koji se tiče Šerbedžije i njegove londonske devojke (koju on želi da povede u Makedoniju), a drugi koji se tiče devojkinog raskida sa svojim mužem, koji je potom dodatno kompromitovan Milčeovom željom da pokaže da balkanski sukobi dobacuju i daleko van granica. Sve izgleda kao zlosrećno sklepana ljubavna drama Michaela Winterbottoma koja kroz klišee i patetiku želi da zazvuči kao stvarna životna drama.
U trećem segmentu, taj i takav, do malo pre "ludo zaljubljeni" Šerbedžija, stiže u Makedoniju i tamo odjednom biva "ludo zaljubljen" ili zainteresovan, ali za svoju staru ljubav, albanku Hanu, koju nije video šesnaest godina. I to njegovo interesovanje bukvalno kreće od drugog dana stizanja. Ono što paralelno sledi jeste "uobičajena" struktura sukoba iz "Romea i Julije" tek malčice upriličena nekim lokalnim humorom ili setingom. Tragedija koja se tu potom dešava deluje nepripremljeno i neuverljivo (zapaljiva aluzija da je Šerbedžija možda otac mlade Albanke ostaje sasvim neiskorištena kao motiv koji je mogao da rasplamsa seriju zločina...). U isto vreme, Šerbedžijina "bosanska tragedija" za koju on želi da se simbolično iskupi spasavanjem mlade Albanke previše je pamfletno zaigrana kroz previše demonstrativnu scenu cepanja spornih fotografija.
Before The Rain izgleda kao film koji je slikom i zvukom (muzikom) pripremio teren za posebno iskustvo, ali onda (relativno nagledanom?) gledaocu nudi jednu festivalsku boza pričicu o zavađenim plemenima, koja je uvijena u intrigantnu dramaturšku postavku koja, nažalost, unosi konfuziju i biva njegova slabost, koliko i njegov poetski adut. Jedna ovakva priča morala je da leži na/u daleko snažnijim, impresivnijim i autentičnijim likovima, kako bi i ostali njeni elementi zasjali kako treba, a to nije slučaj. Naročito danas, kada se malo ko seća tj mari za sukobe koji su kumovali nastanku ove filmske tragedije.
SELEKTAH: 4plus/10
... meni se ovaj film uopšte nije dopao.
I da sam ga pogledao te 1994, pitanje je da li bih narednih godina odvojio vreme i za Dust ili Majke za koje držim da su neki od najboljih balkanskih filmskih izdanaka od "osamostaljenja" bivših jugoslovenskih republika na ovamo.
Before The Rain je bez sumnje te 1994. bio veoma hrabar film i ta njegova hrabrost zrači i dan-danas, kada su se, makar, sukobi makednskih Albanaca i Severnih Makedonaca primirili. On je ultra pacifistički i iako stvari posmatra kroz većma "makedonsku" vizuru on ne drži ničiju stranu i ukazuje na tragičan ishod kod svih koji se uključe u sukob, bilo da ga smiruju ili raspiruju. U isto vreme, za jedno debitantsko ostvarenje, pa još iz "naših" kržljavih i finansijski još lošije stojećih krajeva, Before The Rain demonstrira jaku autorsku viziju nepokolebanu svim mogućim "sufliranjima" sa strane.
I muzika je lepa. Možda ne kao što je pamtim, a slušao sam je još onomad, nezavisno od filma. Ali danas malkice više deluje kao neki, na "pič kontroli", usporeni Leb i Sol iz naj-etno-progresivnijih dana i ne poseduje onu mističnost koju su i ovaj i mnogi drugi makedonski izvođači (Lola V. Stain, Mizar, Arhangel...) posedovali.
Pre svega, postmoderni "dramaturški lup" koji je od većine prepoznat kao dragulj ovog filma i noseći stub njegove poruke (o perpetomobilnosti rata i njegovih pošasti/ "zatvoreni krug zločina") po meni je više naudio priči, nego što joj je doprineo, naročito drugim delom koji se odvija u Londonu, koji je i po drugim kriterijumima njena najslabija karika. Ako film nosi naslov "Pre kiše" i svaki segment nekako aludira da će ona uskoro pasti i onda ona padne, ona valjda taj momenat mora da se tretira kao centralni/prekretni/ključni/krunski. Ili ne mora, slažem se. Ali ne možemo preko njega preći, kao što to Milče čini, ni na koji način "neoprani od greha" (ili šta god da kiša drugo sugeriše), samo da bi se povinovali neminovnosti kružnog dramaturškog toka, koji nas tera da nastavimo dalje, ka drugoj "mogućnosti kiše"... Drugim rečima, kiša kruži oko...
U ovaj lup, nažalost, zarobljena je dosta bazična i usled te nenaročite razrađenosti- banalna priča. Uvodni deo, istina, fascinira. Mladi monah koji po manastiru krije mladu Albanku koju grupa makedonskih "patriota" juri da je ubije, jer im je ubila brata relativno se brzo i neuverljivo srozava u tragediju, u kojoj, ipak, ostajemo lišeni za pravi osećaj tragičnosti, jer nam sami junaci ostaju na "nemoj" distanci.
Naredna priča, koja nosi ime "Lica", želi da nas ubedi da je Šerbedžija razočarani ratni fotograf, koji nakon ličnog sloma u Bosni odlučuje da se vrati u rodnu Makedoniju. Međutim, taj momenat razvodnjen je kroz priče o dva paralelna raskida- jednom koji se tiče Šerbedžije i njegove londonske devojke (koju on želi da povede u Makedoniju), a drugi koji se tiče devojkinog raskida sa svojim mužem, koji je potom dodatno kompromitovan Milčeovom željom da pokaže da balkanski sukobi dobacuju i daleko van granica. Sve izgleda kao zlosrećno sklepana ljubavna drama Michaela Winterbottoma koja kroz klišee i patetiku želi da zazvuči kao stvarna životna drama.
U trećem segmentu, taj i takav, do malo pre "ludo zaljubljeni" Šerbedžija, stiže u Makedoniju i tamo odjednom biva "ludo zaljubljen" ili zainteresovan, ali za svoju staru ljubav, albanku Hanu, koju nije video šesnaest godina. I to njegovo interesovanje bukvalno kreće od drugog dana stizanja. Ono što paralelno sledi jeste "uobičajena" struktura sukoba iz "Romea i Julije" tek malčice upriličena nekim lokalnim humorom ili setingom. Tragedija koja se tu potom dešava deluje nepripremljeno i neuverljivo (zapaljiva aluzija da je Šerbedžija možda otac mlade Albanke ostaje sasvim neiskorištena kao motiv koji je mogao da rasplamsa seriju zločina...). U isto vreme, Šerbedžijina "bosanska tragedija" za koju on želi da se simbolično iskupi spasavanjem mlade Albanke previše je pamfletno zaigrana kroz previše demonstrativnu scenu cepanja spornih fotografija.
Before The Rain izgleda kao film koji je slikom i zvukom (muzikom) pripremio teren za posebno iskustvo, ali onda (relativno nagledanom?) gledaocu nudi jednu festivalsku boza pričicu o zavađenim plemenima, koja je uvijena u intrigantnu dramaturšku postavku koja, nažalost, unosi konfuziju i biva njegova slabost, koliko i njegov poetski adut. Jedna ovakva priča morala je da leži na/u daleko snažnijim, impresivnijim i autentičnijim likovima, kako bi i ostali njeni elementi zasjali kako treba, a to nije slučaj. Naročito danas, kada se malo ko seća tj mari za sukobe koji su kumovali nastanku ove filmske tragedije.
SELEKTAH: 4plus/10
Sve to lepo receno. Ali odakle ti ono severno makedonci. Pa ta kovanica nigde ne postoi oficijalno.
ReplyDeleteneoficijelno sam je upotrebio.
DeleteNakon bitke su svi generali pametni... (Zato ne vidim razlog da se o bitci i govori)
ReplyDelete