AMATEUR TEENS

Film koji svi mladi/moderni roditelji moraju da pogledaju.
Film koji me je primorao da porazmislim o svom sudu o filmu Klip, Maje Miloš.
I sve to iz zemlje "kuku-satova"...

"Amateur teens" je jedna od 259 kategorija na porno sajtovima. Ime je, kao i sva ostala tamo, dovoljno auto-eksplicitno o čemu se radi.

Amateur Teens, drugi film švajcarskog reditelja Niklausa Hilbera, je zajeban orah. I pišem vam o njemu poprilično krezav. Ponovno žvakanje klipa na stranu.

Pre svega, ovo je film, koji kao i Majin, ne mari mnogo za moralnu pouku, za naravoučenije i koji je sasvim u neskladu sa diktatima "PC" kulture, čak šta, verujem da je nekolicina soušal vorijora izdahnula tokom ili nakon gledanja ovog filma. Hilber ne drži pridike deci. On pokazuje. Objašnjenje i opravdanje koliko smo toliko puta čuli.
I kad mu prethodi dobar uradak, pale se sela.
Kao jedini dokaz nekakvog pokleknuća naveo bih (apsolutno nepotrebnu) "odrednicu" na početku filma koja nas informiše da ćemo pratiti "tragediju u pet činova". Kome nije jasno o kakvoj se tragediji ovde radi, tome nikakva napomena na tu temu ništa neće značiti.

U našem fokusu je grupa učenika jedne ciriške srednje škole (prvi, drugi srednje) ili osmi razred, osnovne. Petanest-šesnaest godina... Ima ih raznih, od onih koji se zovu Milena i Selim, do Adija, Jana i Lare. Svi oni su različiti i svi imaju frku od svojih godina, od zaljubljivanja, bivanja, bivanja nepopularnim i popularnim, od združivanja i udruživanja, od svih onih stvari koje su neminovne za taj uzrast. Nema ničeg posebnog ili devijantnog u ono malo njihovih porodica koje smo upoznali. Hilber čak stvara utisak da deca odrastaju u prilično zdravoj sredini koja je spremna i sposobna da i na tom uzrastu uspostavi normalan i koristan dijalog između dece i roditelja. Neki od njih gledaju stvari na porno sajtovima i masturbiraju uz to. A ko nije? Nema jebanja s psima i gengbengova koji simulirau ili sprovode silovanje među stvarima koje ih tamo lože, nema nekog posebnog mizogenog odnosa u njihovoj konzumaciji seksa. Postoji samo nepoznato. I želja da se pokaže da je dosta tog nepoznatog poznata.

U to društvo popularne misice, pratećih brajdsmejdica, sportskog frika, tupana, stidljivog i emotivnog momka, zaljubljene curice, dolazi nova devojka, Lara. I ona deluje ništaposebno, malkice "got". Ona pokušava da uspostavi odnos i poznanstva. A onda, posle časa fizičkog i zajedničkog tuširanja, i njene drugarice i mi (neobjašnjiv momenat u slobodi umetničkog govora) vidimo njen "žbun", nakon čega ona dobija ime "Taliban girl" i postaje nešto što svi, bez neke posebno zle namere, radije zaobilaze.
Lara će na jedvitejade uspeti da se malčice sprijatelji sa nekim od pomenutih.
Ali njena inicijacija u taj kružook i konačno prihvatanje doći će kasnije uz neverovatnu, nenormalnu i sumanutu cenu.
I to ne želim da vam otkrijem.

Poenta je da Hilber ne popušta svom "umerenom" i "nepreneraženom" i "nepopujućem" tonu čak ni tada. On pušta da se ono što se desilo propusti kroz stvari empatično-nezainteresovani filter svojih junaka i da potom trijumfuje na nenormalan način. Samo će jedan od junaka osetiti da to što se desilo nije "normalno", da to ima neku drugu, jezivu i poražavajuću suštinu, koja bi trebalo da nas prene, da promeni... Ali kada vidimo kako "žrtva" vaga šta je dobila, a šta izgubila u tome, mi, zaparavo, shvatamo iščašenost i relativnost sveta i stvari među kojima živimo. Najgore od svega nam pada to što kada se i kako stvari potom unormale nema smisla razbucavati radi postizanja pravde, "normalnosti" i rehabilitacije učesnika i situacije. Život iovako ide dalje. Zajebano.

Na Klip, Maje Miloš me podsetila jedna od poslednjih scena, kada zaljubljena cura, uprkos svemu, ode da poseti svog nesuđenog momka. Taj trenutak opraštanja ovde zaista dolazi iz srca, pitanje je i da li je tu došlo do oproštaja za to što se desilo, ili za "neveru", ili ni nema svesti o potrebi za opraštanjem, nego život ide dalje tj ona želi da nastavi sa njim. U Klipu mi je ta odluka delovala previše diktirano iz rediteljkine glave, tj odbijao sam da poverujem da bi rediteljka dopustila da njena junakinja "posle svega" želi da pristane na tako nešto, na takvu ljubav. Hilbera od mog besa spasava to što ovi junaci nisu u direktnom fokusu, što je on svestan svoje krivice i što mi ne znamo, kao što rekoh, šta mu ona oprašta. U Klipu, oni deluju skoro kao pećinski ljudi u svom strasnom samopredavanju i ja njihovo ponašanje ne mogu da prihvatim kao društveni model, kao naravoučenije, ne deluje mi prirodno, a sasvim sigurno ne deluje mi uputno. Već kao da rediteljka pušta svoje "redneke" da to ostanu, bez iskrene empatije i razumevanja, već kao da "egzotični uzorak" uhvaćen kamerom želi da nam plasira kao legitimni način života. Kod Hilbera sam uvereniji u naivnost njegovih junaka, u njihovoj osećaj dobra i zla i nekakvu relativnost svega toga koja dolazi kao kompromis u participaciji sa svetom, kao cena koju treba platiti za nastavak, za "normalizaciju".

Još ću da razmišljam.

SELEKTAH: 9/10