KLIP

Jedan život, jedna mladost, cvet bez ljubavi...

Sudeći po prvom, promo klipu Klip je imao solidne šanse da mi se veoma dopadne. Tinejdžeri, serija Skins kao željena, pre nego postignuta, referenca (al' svejedno), kao i (dalje) popularni polu-dokumentarni pristup stvarnosti...

Ali nije. Vrlo nije.

Priče, kao nečega što treba tokom filma da pratimo vođeni empatijom ili antipatijom prema junacima, nema. Iako ovaj film ni ne pretenduje da bude ta vrsta- koja priča neku priču- ovde ponuđena narativna skičica je uvredljiv kliše, koji autorka (rediteljka Maja Miloš) ne pretenduje da prevaziđe, nego, naprotiv, želi da ga produbi nizom "provokativnih" i "kontroverznih" i "sirovo emotivnih" (debeli navodnici!) scena. Ono što na kraju dobijamo uvredljiva je kombinacija opštih mesta, autorkinih ultra-konzervativnih nazora i opasno opasne eksploatacije jednog "nežnog" uzrasta.

Pođimo od skičice. Jaca (zaista fascinirajuće predana projektu Isidora Simijonović) je tinejdžerka koja živi na obodu (svega što možete da zamislite), njen otac je teško bolestan, sudeći po ponašanju i njena majka je ili retardirana ili živi u 1982. Jaca je zaljubljena u svog školskog drugara Đoleta, u ovom filmu zamišljenog kao prototipa regularnog dizelaša iz opskurnog naselja, a zapravo se radi o portretu klasičnog balkanskog psihopate iz mladosti. Kao što i sami vidite svaka sličnost sa sudbinama koje je najčešće dočaravala Mirjana Joković je slučajna.

Sam naziv filma, pretpostavljam, potiče od klipova koje sama junakinja pravi svojim mobilnim telefonom. To su kratki, kakofonični, sirovi snimci sveta koji je okružuje. Privatna kinoteka bola, sreće, tišine, života koji je duboko urezan u njeno srce. Ujedno ti snimci su i ono što ovom filmu treba da da taj, u rediteljskom smislu, inovativni, konceptualni zamah. Samo što nisu. Jaca i Maja snimaju iste stvari na isti način. Skoro svaku hebenu stvar koju je Jaca zabeležila svojim telefonom, zabeležila je sekund pre ili sekund posle ili sekund okolo i sama rediteljka, na isti- "tresem mobilni, vrtim kameru" način. Umesto dve vizure mi smo zapravo dobili film u kome Jaca radi na drugoj kameri, ali gledaocu ne nudi ništa što nije već video kroz Majino "oko", i obrnuto. S druge strane, ako je rediteljska namera bila da se ove dve vizure poistovete radi sudara subjektivnog i "objektivnog" tj njihovog poistovećivanja radi stvaranja "apsolutne" slike stvarnosti mislim da u konačnom ishodu nismo dobili ništa niti novo, niti zanimljivo. Najskloniji sam da poverujem da je ovde jedan, kod tinejdžera vrlo popularni, gedžet nemušto i neinventivno (zlo)upotrebljen zarad kreiranja lažne vizuelne dinamike, pomodne estetike i, naročito, (konceptualne) bliskosti sa ciljnom grupom kojom se film bavi i kojoj će se, u najvećoj meri, obraćati.

Sve što o Jacinom životu saznamo iz prvih deset minuta, kao u nekom danu mrmota pomenute Mirjane Joković, ponavlja se, uvek na isti način. Jaca uvek jede iz dubokih tanjira, uvek "ima da uči" kad je mama pita gde će, sve turbo-folk pijanke izgledaju kao loše sproveden modni editorijal po kome se nemoćno vrzma plastična litarka Lav piva, a Jaca i njena ekipa su manje ili više retardirane u verbalizaciji svog života. I tu nisu krive ove glumice-početnice, već rediteljka koja ih je bez milosti prepustila sebi samima, kao da je autentičnost nešto što se "samo" zabeleži kamerom. Klip ima problem što nije jasno da li je on stilizovana dokumentarizacija stvarnosti ili psihološki utemeljena (kakva-takva) drama. Kao ovo drugo on pada pod serijom klišea (patnja radničke klase u korumpirana četiri zida + regularni set roditelj-tinejdžer nerazumevanja) i loše napisanih scena koje tek u vrlo, vrlo retkim trenucima postižu nekakvu autentičnost zbog koje smo došli (Jaca i devojčica u domu, recimo). Sve "obične" (da tako napišem) scene ovog filma služe kao loša nameštaljka za one "neobične" zbog čega film najviše i deluje kao povod za voajersku onaniju same autorke. Baviti se psihologijom junaka u Klipu značilo bi tragati za nekim parčencetom autentičnog uzroka ili povoda njihovim "ekstremnim ponašanjima", ali toga ovde nema. Kao dokumentarna slika "jedne mladosti" on se ozbiljno muči da prevaziđe seting socijalističke Jugoslavije na koji su nas navikli loši naslednici Crnog talasa i da ponudi nešto novo "krv, sperma & rakija" dramaturgiji čiji su najgori primeri uvek nekako uvezani sa imenom Olega Novkovića.

Potencijalni zamor veriteom srpskog tinejdžera Maja Miloš pokušala je da isprekida "provokativnim", "sirovim" i "eksplicitnim" scenama seksa između Jace i njenog "fatalnog" momka Đoše. Ko imalo zna o tinejdžerima zna da je to period života kada se ono "telesno" po prvi put uključuje kao važan faktor doživljavanja i trpljenja stvarnosti. Drugi pokretački faktor te faze je radoznalost. Spojite te dve stvari i XXI vek i ako vas šokira što tu neko nekom puši, što tu neko nekog šeta kao kuče na povocu, što tu neko nekog jebe u hodniku zgrade, što se tu neko opija do besvesti i pravi sranja, i što sve to beleži kamerom svog mobilnog, vi svakako imate ozbiljne, ali legitimne patrijarhalne nazore. I živite u XIX veku.

Pročitao sam u (predobronamernoj i po upotrebljenim referencama preambicioznoj) Dimitrijevoj recenziji (koju vam svakako preporučujem!) da bi Klip trebalo da bude jedna ljubavna priča, jedna fatalna, "anything goes" ljubavna priča. Sve do poslednje scene ja bih prihvatio tu tezu uprkos bednoj realizaciji iste. Tu se odigrava ono što je najstrašniji momenat ovog filma- kombinacija nekoliko stvari čiji će pogubni koktel iovako retardiranu omladinu okuražiti da je surovo i sirovo zapravo iskreno i emotivno. Kao što su mnogi filmovi u kojima se čaše lome golim rukama pokušavali sa starijom publikom pre toga. U poslednjoj sceni, dakle, (SPOJLER!) Đole dođe i zavali pesnicom Jacu, koju je pre toga odjebao, jer mu je rekla da ga voli i da bi sve uradila za njega, dok ona pleše i ljubi se sa drugim. A potom je jedno par puta sočno šutne na sred partija. Gde ni jedan od njegovih drugara ne oseti potrebu da ga zavali nekom flašom, nego kao coknu neslažući se. Potom Jaca ustane, dogega se do Đoše i onako krvavih usta počne da se ljubi sa njim. Kraj. Filma. Bilo bi efektnije da je uzeo mašinicu za šišanje i oćelavio je pred svima, jel da, Majo? Ne znam zašto nije. Odmah nakon toga pojavi se kukavički ispis koji nas informiše da u igri sa gumenim kurcem nisu učestvovala maloletna lica (za slučaj da ste toliko maloumni da mislite da jesu).

Srbija je opasna sredina da bi joj se ovako nešto prodavalo kao OK momenat za fatalnu ljubav. Da su ovo neki stariji ljudi, čiji je zreli izbor da pesničenjem doživljavaju ljubav, to bi bilo OK. Zaista bi. Sa tinejdžerima čije ovakvo ponašanje nije utemeljeno ni u čemu "društvenom" do tog trenutka do u njihovoj sopstvenoj psihopatologiji (by courtesy of Maja Miloš) ovaj kraj je verovatan i logičan ishod. Ali nezanimljiv, neparadigmatičan, neoriginalan i za ciljnu grupu kojoj se obraća- beskrajno pogrešan. Jaca i Đole nisu produkti svoje sredine i ovaj kraj se ne može braniti time što je fotokopija estradnih (ili drugih) romansi kojima su oni božemoj okruženi. Ovim krajem Jaca i Đole postaju jedan sasvim običan sado-mazo par koji je protraćio sat i po vremena našeg života na upoznavanje sa njihovom dozlaboga dosadnom i ispraznom svakodnevicom.

SELEKTAH: Iako ovde obično numerički protivurečim ideji estetskog suda, mislim da bi Maja Miloš, ipak, radije htela neku reakciju koja parira "provokativnosti" njenog filma. E, pa, evo je- Majo, puši gumeni kurac!