BEYONCE - BLACK IS KING (DISNEY+)

Serija Instagram zadataka

(Očekivano) nema belaca.

A butke nikada nisu bile krupnije. I dok vi sevate prekorima, podsetio bih vas da neko ko je od počekta svoje karijere sevao nekim delovima svog tela više nego drugim, ne bi trebalo da se ljuti što baš tu prvo primećujemo neku promenu. Niti njegovi guzobranioci.

Black Is King je, kažu neutoljivi vlasnici Disney-a, doneo ovom novom striming kanalu 3 miliona novih pretplatnika. Ali ne i u Africi. Jer tamo, kao ni u Srbendiji, nije dostupan. Beyonce tu, nažalost, ništa nije mogla, sem da prekovezno organizuje da se njen film prikaže “u saradnji sa” postojećim kanalima na tom kontinentu. Jer da se ni to nije moglo, čitav koncept i namera ovog filma bili bi mrtvorođeni na Beverli Hilsu.

Da biste razumeli kako je do ovog filma došlo moram da vas provedem kroz malu, ali interpretiranu, istoriju njegovog nastanka.

Sredinom devedesetih prošlog veka Disney je napravio animirani verziju Lion King, o malom lavu koji u opakom svetu džungle mora da vaspostavi narušeni evropsko-aristokratski poredak. Postkolonijalno retuširanje poretka umiveno je arhetipskom pričom o pobedi dobra, a mali Simba dejstvovao je kao inverzni Tarzan.

Četvrt veka kasnije, inače talentovani, Jon Favreau napravio je hiper-realističku verziju tog animiranog hita i uspeo da zaradi milijardu dolara sa retko besmislenim i nezamislivo dosadnim đubretom, koje u postkolonijalnoj matrici nije promenilo apsolutno ništa. Kralj je mrtav, živeo kralj. Simba nije abdicirao u ime džungle, već je kao mnogi okupatori Afrike obećao da će biti bolji nego ovi pre njega.

Beyonce sa svim tim nije imala problem i (samo-)angažovana je na saundtraku za ovaj, novi film. Saundtrak je bio šit i možda sam ga dvaput i to na silu preslušao.

Međutim, tokom tog procesa Beyonce je saznala za Solomona Linda, autora kompozicije Mbube, čija je kompozicija bez ikakve nadoknade i odobrenja korištena pod imenom The Lion Sleeps Tonight u originalnoj, animiranoj verziji. Koju je, da podsetim, producirao Disney.

Beyonce se na to silno razljutila i odlučila da će da napravi “svoju verziju filma” sa “pravim Afrikancima”, a ne sa animiranim lavovima i slonovima, koja će kulturno i moralno kompenzovati i kontinent i Linda za načinjene im uvrede i pljačke. Za taj projekat Beyonce je uspela da osigura sredstva u visini od 100 miliona dolara, i to za tri projekta, od kojih bi novi Lion King tj Black Is King bio jedan. Pare je dao Disney.

Tema Mbube je jedina tema koja se, sada ispravno potpisana i kompenzovana, koristi i u (originalnom) Lion King i u Black Is King. Ovoj nameri, pretpostavljam, dosta pomaže i što je to i najpoznatija i najvoljenija tema iz originalnog filma.

I tako stižemo do Black Is King, koji, ako sam dobro razumeo, počinje na jednoj planeti, a završava na ovoj našoj, gde neki Simba/Mojsije/”afrička analogija pomenutim” stiže na novu planetu i započinje svoj uspon. Sve do sada rečeno moglo bi da vas prevari da pomislite da nekog jasnog narativa u Black Is King ima, ali ako niste gledali ni Lion King, onda vam ni preuzete replike iz istog neće mnogo pomoći da shvatite šta se zbiva i dokle je priča u određenom trenutku stigla.

Iako je film sniman na više afričkih i pro-afričkih lokacija plus omrznuti Njujork, Elej i Belgija, i na filmu su angažovani afrički umetnici sa matičnog kontinenta ili svojih novih, postkolonijalnih lokacija poput Holandije, Engleske i Amerike, plus mala Blue Ivy, mislim da nakon gledanja Black Is King nećete biti ništa pametniji za poznavanje “crne kulture” nego pre toga. Da, neki kostimi, neke scenografije, neke rekvizite, neke frizure, neke šminke evidentno potiču iz onoga što prepoznajemo kao “afrički etno”, ali situirani u nečemu što je neprekidni mišmeš fotošuta za Vogue (Africa) i dvadeset godina zakasnele improvizacija na Cremaster radove Matthewa Barneya oni ostaju samo lepi za oči i zagonetka za sve ostalo/e.

Možda stanovnici afričkog kontinenta bolje čitaju postavke i lokacije, razumeju kontekst i kontrast, ali Beyonce nije uspela nikako da nas uvede u priču, niti da je interpretira kao lekciju iz “afričkog” za svoju brojnu publiku van tog kontinenta.

Black Is King je staromodno osmišljen, a ne treba da nas mnogo čudi da je Beyonce “sama” režirala i nastupila kao njegov izvršni art direktor, koji dejstvuje kao serija muzičkih spotova u kojima muzika nije mnogo bitna, a dobrim delom nije ni mnogo ili uopšte dobra da bi bila bitna. Saradnje sa afričkim i afro-američim muzičarima su prst u oko, ali samo po sebi Black Is King, kao zvučno izdanje, pre deluje kao umivena verzija afričkog zvuka za “belu” publiku, nego kao neko vraćanje korenima. Ili kao bilo šta mnogo drugačije od onoga što je Beyonce do sada radila.

Black Is King na silu, sa nespretno i usputno re-interpretiranim Lion Kingom, ostavlja utisak nečega što je pomenuti Disney-ev hit spasao od nemanja apsolutno ikakvog sadržaja i supstance. O ideji da i ne govorimo.

Iako je sniman na brojnim afričkim lokacijama, Black Is King ne uspeva da nas uroni u ta područja, već ista drži pod istom kontrolom i tretira na isti način kao njima analogne “bele” lokacije na sličnim muzičkim i/ili modnim snimanjima. Nema iskrenog osećaja da je Beyonce uronila u ono što nam prodaje kao lekciju, nema osećaja da je to uticalo na nju i promenilo njen izraz. Prilično sam siguran da je ona svuda sletala privatnim avionom, “odradila zamišljeno”, podelila osmehe zahvalnosti (iskrene, ne sumnjam) i odletala dalje.

Black Is King je taktički mudro postavljena tezga, koja jednom relativno neuspelom produktu (kao što je bio saundtrak za Lion King), a naročito u poređenju sa komercijalnim uspehom filma, pokušava da udahne drugi život, prodajući nam drugi, nakalemljeni smisao koji ovaj ne može da iznese. Iako Beyonce legitimno vodi i uvećava svoju imperiju, ne znam zašto je i njoj (i nama) potrebno da nas uverava da su njene namere usaglašene sa moralom progresivnih vremena. Black lives matters, ali cash rules everything around me.

SELEKTAH: 2/10