MUZZ - Muzz (Matador)

Od srca? Možda.

 

U svom solidnom rediteljskom debiju, Realna priča, Gordan Kićić u nekom trenutku izgovara jednu od najboljih, dakle najjednostavnijih za razumevanje, definicija života i kaže- Život je sranje, zato što je nekada tako jebeno dobar.

Nekada je i tako lep. Ali osećanje te lepote samo izaziva tugu. Nekad.

Ako ste od onih što žive samo “sada”, onda je glupo da vas zamaram time da je život do jednog trenutka najbolji u obećanju, a od jednog najbolji u sećanju.

Danas punim 45.

Sve češće me boli desno koleno, još od kada sam izigravao nindžu. Vožnja bajsom ne pomaže, ali nikada neću prestati da okrećem pedale.

I dalje mogu da hodam po suncu jako dugo, ali sada sam počeo da budem svesniji toga kada stanem.

I par stvari koje se dele samo s lekarom.

Inače, ničim ne osećam da imam dan preko 22-e. I po.

Pročitao sam Woody Allenovu autobiografiju. Fellinijevu, “iz druge ruke”, sam, evo, stigao do pola. Odgledao sam fantastičan trosatni BBC-ijev dokumentarac o Orsonu Wellesu, sa Orsonom Wellesom, naravno. Sve ih razumem, iako nemam njihove karijere. Imam blog, i podkast. Par drama u fiokama različitih reditelja, već godinama. I stotine neotpakovanih idejica rasutih po zato kupljenim svesčicama.

Ništa nikome od ove trojice nije išlo lako i svi pominju sreću kao krupan momenat u svim, neprekidnim naporima.

Ja sam srećan čovek zato što imam dve sreće. I dao sam im imena. Eli i Leon.

Već sam vam rekao da kada Paul Banks peva, moje srce uspori, i zastane, da pomiriše cvet.

Na debi albumu svog novog projekta, koji pravi sa Mattom Barrickom (iz the Walkmen) i Joshom Kaufmanom (iz Bonny Light Horseman), Banks je odlučio da bude najnežniji ikada, da me premlati, saplete, izlomi, i pomiluje, da mi pokaže da, kao i ja, ostaje isti, samo premlaćeniji, sapleteniji, izlomljeniji, pomilovaniji i, za razliku od mene, nežniji nego ikada. Koliko roboti zarobljeni u telu i glasu Paula Banksa to mogu.

Sećate se Automatic For The People? Find The RIver? Banks je s drugarima na Muzz zamutio možda neki svoj, i izvesnije neki moj, automatic…

Možda je do ove pandemije, ali ja ne mogu da se otresem stihova iz Bad Feeling, koji u refrenu naređuju?/mole?/saopštavaju?/izražavaju želju?/ venu optimistično?...- So long, bad feeling, so long, bad feeling. To je prva pesma na albumu. Nakon toga slede Interpol u kratkim pantalonama, bosi i sa slamnatim šeširom na glavi. Interpol u sumrak leta. Interpol na ženskoj butini. Interpol u refleksiji sunca objektiva mladog i nadahnutog učenika Terrencea Malicka. Interpol na polici pored tegle s medom. Interpol međ’ garavom raskoši Šumadije.

A i pričao sam vam da smo Žozefina i ja jednog toplog popodneva vrteli stranu B, pa stranu A ovog albuma ležeći na krevetu dok ga nismo učinili najslušanijim vinilom u našem domu, tokom opsade normalnog života i u senci osmeha.

Džaba mi sva čudesna muzika koje su uši preživele ove godine, kada srce traži Banksa. Kao vaše Tomu, Autopark, Morrissey-a ili kao Elino Dance Monkey ili neku grčku koju želim da zaboravim, kad već ona ne može.

Posle svakog svog nastupa, naročito uspešnog, rado spoznam da nisam nešto posebno. Nije Muzz nešto posebno, ali jeste nešto poznato, nešto blisko. Ko bi od vas rekao za svoju majku, svoje dete, prašinu na slici, uzdah koji se otme iz grudi pri lošoj pomisli, da “nije nešto posebno”. Samo zato što se ponovilo već toliko puta. Čuto & viđeno.

Muzz je moje presedanje. Kada izađem iz voza “2020” i pređem u kloparajući šinobus koji ide unatrag do letovanja u Zadru, a napred do stopetnaestog rođendana moje dece, i ume i levo i desno od vremena i prostora, u zaseoke mene u koje se plašim da zavirim, u ostrvca istine na koja ću se jednom nasukati, u duboke suze u kojima sam se skoro i udavio, ponekad namerno. Da li je Muzz “moj ovogodišnji Muzz” ili “moj vjekivjekovni Muzz” ili “moj midlifecrisis Muzz” ili “Muzz ovog augusta” (koji je počeo još 5. juna kada je album izašao)? Vama sigurno nije bitno. Koliko meni.

SELEKTAH: 22 i po/ 10