Sve nešto imam utisak da sam vam skoro pisao (i zakleo se!) da više ovakve filmove neću ni da probam. Ali što je grom ako neće u koprive?!
Da je Amy Seimetz autorka (režija+scenario) ovog filma, Žozefina je primetila prekasno, kada je film već pušten i kada, što se mene tiče, nema nazad.
A ja se skoro nikad ne informišem unapred. Jer da jesam, možda bih se setio i ovoga.
Međutim, ne kajem se. She Dies Tomorrow je, baš kao i Hanekeov film o kome sam vam nedavno pisao, više film-esej, nego film, iako se sirota Amy nemušto i uzaludno trudila da ga pretoči u ovo drugo.
U tom drugom nema ništa zanimljivo. Zbirka nekih bezveznih ljudi, sa intelektualnog frindža Eleja, u nekim svojim midlajf krizama i isto toliko dosadnim domovima, poneko zatureno i neistraženo zanimanje (Janein "mikroskopski" hobi) i neka disko svetlost koja povremeno zatreperi u nameri da gurne ovaj film ka trileru ili naučnoj-fantastici ili, makar, iz eseja.
Radnja je vrlo zanimljiva i vrlo jednostavna. Pri početku filma imamo flešbek na junaka koji sedi u dnevnoj sobi i iz njegovog monologa saznajemo "da on nije lud, ali da će umreti sutra". Nešto kasnije naša glavna junakinja (za koju kasnije saznajemo da je ovom bila devojka) dolazi svojoj kući, ponaša se neobično (pipa zid i druge površine po kući), u nekom trenutku u lice joj zatreperi šareno svetlo, nakon čega i ona postaje sigurna da će umreti sutra. Malo kasnije dolazi da je obiđe njena prijateljica Jane, koja se po povratku u svoj dom, također suoči sa šarenim svetlom i ona shvati da će umreti sutra, ali to je ne spreči da u panici ode na rođendansku proslavu svoje snaje i tamo proširi "virus"...
I to je sva radnja, pratimo kako se lanac produžava i potom pratimo svaku od karika u sopstvenom suočavanju sa tako neočekivanom i tako bliskom izvesnošću smrti.
Ako ništa nije uspela (a nije), Amy je, (veliko M) makar, uspela da nas ištreca tim vrlo čudnim, pomireno-nepomirenim osećajem da (uskoro) umiremo. I da ništa ne možemo. Sem da smrt sačekamo. Zarobljeni u dosadnu glib svakodnevnice, započetog i nezapočetog, mrzovolje i lenjosti, kiselih emocija ili, kao u slučaju Janeinog brata i snaje, u roditeljstvo jednoj devojčici. Koja istotakođer saznaje da "sutra umire", jer su je mama i tata zarazili...
Nema panike. Nema burne panike. Zbunjenost je dominantna. Pomirenost gospodari. Neki blagi osećaj razočaranosti da je "samo ovo" bio život i stravično prigušen osećaj da se "sve ovo" uskoro napušta. Zauvek.
Skoro niko ne želi da umre. Skoro niko ne želi ili ne može da zamisli da ga (od) jednog trenutka neće nikada više biti. Kao da nikada nije ni bilo. Da će sve ovo obično, dosadno, prizemno, prozaično, svakodnevno, neuzbuđujuće u najavi smrti početi da biva tako blisko, tako nepoznato, tako drago, tako "naš život". Amy je dosta interesantno i uverljivo rasula svoje junake po svim tim iskustvima i osećanjima, ali je svoj film kastrirala tim "nedefinisanim" naučnofantastičnimtrileroznim pokušajem nekog (NLO/ semafor boga?) objašnjenja šta se to dešava.
U ovim korona vremenima, film dodatno ubrzava žilu kucavicu. Oprez.
SELEKTAH: 5minus/10
Da je Amy Seimetz autorka (režija+scenario) ovog filma, Žozefina je primetila prekasno, kada je film već pušten i kada, što se mene tiče, nema nazad.
A ja se skoro nikad ne informišem unapred. Jer da jesam, možda bih se setio i ovoga.
Međutim, ne kajem se. She Dies Tomorrow je, baš kao i Hanekeov film o kome sam vam nedavno pisao, više film-esej, nego film, iako se sirota Amy nemušto i uzaludno trudila da ga pretoči u ovo drugo.
U tom drugom nema ništa zanimljivo. Zbirka nekih bezveznih ljudi, sa intelektualnog frindža Eleja, u nekim svojim midlajf krizama i isto toliko dosadnim domovima, poneko zatureno i neistraženo zanimanje (Janein "mikroskopski" hobi) i neka disko svetlost koja povremeno zatreperi u nameri da gurne ovaj film ka trileru ili naučnoj-fantastici ili, makar, iz eseja.
Radnja je vrlo zanimljiva i vrlo jednostavna. Pri početku filma imamo flešbek na junaka koji sedi u dnevnoj sobi i iz njegovog monologa saznajemo "da on nije lud, ali da će umreti sutra". Nešto kasnije naša glavna junakinja (za koju kasnije saznajemo da je ovom bila devojka) dolazi svojoj kući, ponaša se neobično (pipa zid i druge površine po kući), u nekom trenutku u lice joj zatreperi šareno svetlo, nakon čega i ona postaje sigurna da će umreti sutra. Malo kasnije dolazi da je obiđe njena prijateljica Jane, koja se po povratku u svoj dom, također suoči sa šarenim svetlom i ona shvati da će umreti sutra, ali to je ne spreči da u panici ode na rođendansku proslavu svoje snaje i tamo proširi "virus"...
I to je sva radnja, pratimo kako se lanac produžava i potom pratimo svaku od karika u sopstvenom suočavanju sa tako neočekivanom i tako bliskom izvesnošću smrti.
Ako ništa nije uspela (a nije), Amy je, (veliko M) makar, uspela da nas ištreca tim vrlo čudnim, pomireno-nepomirenim osećajem da (uskoro) umiremo. I da ništa ne možemo. Sem da smrt sačekamo. Zarobljeni u dosadnu glib svakodnevnice, započetog i nezapočetog, mrzovolje i lenjosti, kiselih emocija ili, kao u slučaju Janeinog brata i snaje, u roditeljstvo jednoj devojčici. Koja istotakođer saznaje da "sutra umire", jer su je mama i tata zarazili...
Nema panike. Nema burne panike. Zbunjenost je dominantna. Pomirenost gospodari. Neki blagi osećaj razočaranosti da je "samo ovo" bio život i stravično prigušen osećaj da se "sve ovo" uskoro napušta. Zauvek.
Skoro niko ne želi da umre. Skoro niko ne želi ili ne može da zamisli da ga (od) jednog trenutka neće nikada više biti. Kao da nikada nije ni bilo. Da će sve ovo obično, dosadno, prizemno, prozaično, svakodnevno, neuzbuđujuće u najavi smrti početi da biva tako blisko, tako nepoznato, tako drago, tako "naš život". Amy je dosta interesantno i uverljivo rasula svoje junake po svim tim iskustvima i osećanjima, ali je svoj film kastrirala tim "nedefinisanim" naučnofantastičnimtrileroznim pokušajem nekog (NLO/ semafor boga?) objašnjenja šta se to dešava.
U ovim korona vremenima, film dodatno ubrzava žilu kucavicu. Oprez.
SELEKTAH: 5minus/10
No comments:
Post a Comment