Sumnjam da postoji serija koja više drži ogledalo trenutku u kome živimo (ili koji nas uskoro očekuje) ili koja će vas naterati na razmišljanje kako je pa to dobri narod Nemačke još pre godinu i po dana znao i pripremao se (makar mentalno) za pristiglu koronu
Ako i ostavimo konspiracije po strani, Slobhorn (ZDF) je dinamična drama čija je tema (i razrada) neodvojiva od trenutka u kome živimo. Makar samo zbog činjenice da od polovine sezone većina junaka nosi iste hirurške maske kao i mi ovih dana.
Priča je kao i svaka druga o virusčiću čija pošast počinje neplanirano, samo što se stvar ne odvija u nekom (pre)dalekom afričkom ruralu ili u prašumama darkvuda, već na nemačkom ostrv(c)u u Severnom moru, gde se nalazi gradić Slobhorn- za koji nisam uspeo da nađem dokaza da stvarno postoji pod ovim imenom (serija je, inače, snimana u Poljskoj). Na to ostrvce nasuka se američka jahtica sa dva mrtva člana posade. Babom i dedom. Grupa tinejdžera uvek raspoložena za stvari koje zdrav razum bezrezervno odbija penje se na brod i uprkos obilju krvi, neobičnom "zombi" ugođaju smrti dvoje staraca upušta se u blejing & pljačku. Odnoseći sa sobom i zarazu, o kojoj prethodnog dana slušamo u iseckanim izveštajima na vestima...
I dok se svet danas rve sa koronom, u Slobhorn, kao i u neke oblasti Južne Amerike (gde je izgleda epicentar zaraze) stiže "pigeon flu" ili "dove flu" u zavisnosti od toga koji je prevodilac radio epizodu. Ova izrazito nesimpatična zaraza svojim simptomima, a donekle i ubitačnošću, podseća na Soderberghov Contagion- oboleli dobijaju groznicu sličnu gripu, kašlju krv, koja im curi i iz nosa, ali i iz očiju, za slučaj da smo zaboravili da je sve možda (i) "božja kazna".
Glavna junakinja naše priče je tinejdžerka Evelin, najstarije od četvoro dece u višoj srednjoj nemačkoj klasi, čija majka "baš u tom trenutku" pravi krajnje napore da podigne na noge jedan urbanistički projekat, dok je njen otac veterinar-biolog-virusolog, po potrebi. Evelin je u vezi sa školskim psihologom ili ombudsmanom, ali autori serije ne čine niti jedan napor da stvar sinhronizuju sa #meToo pokretom, a kad sam već tu, primetiću i da od ostalih "inkluzivnih" trendova u Slobhorn ništa nije izašlo virusu na crtu. Mahom su svi beli, strejt i u najgorem slučaju ksenofobični do nivoa da se brane time što se pitaju "kakvo je to društvo koje će ih zbog njihovog ponašanja odmah lejbelovati 'nacistima'". Evelin, kao i Jack Bauer, u ovoj sezoni prolazi kroz pakao, i kao i on, pokušava da deluje u interesu zajednice.
Pored Evelin, autori (Christian Alvart, kreator i Netflixove Dogs Of Berlin) su se trudili da pored tipičnih stanovnika ostrva (osamljeni, religiozni, zatucani...) dodatno zabibere dinamiku flembojantno raspoloženim piscima-narkomanima, preporođenim kriminalcima koji rodne farme sada vide kao utočišta za prevaspitavanje grešne omladine... tako da serija efektno koristi i virus, ali i "zdrave snage" da gura zaplet napred.
Ono što će vas, verujem, najviše iznenaditi, a s obzirom da "Nemci prave seriju o Nemcima (doduše na obodu Danske) i 'u Poljskoj'", jeste u kojoj meri se narod o kome nam se, našom voljom ili protivu iste, neprekidno servira predstava kao o jedinom "stvarno nebeskom narodu" koji je nakon grešnih ratnih godina uhvatio boga za muda i postao najprogresivnija intelektualna/ radna/ planetarna sila, e, kako se baš taj narod već na obrisima pandemijske apokalipse ponaša kao svinja u blatu. Pri tome, autori su i onaj pre-virusni seting nemačkih žitelja Slobhorna dočarali kroz dosta radikalne i živopisne opise "Nemaca" kao majki četvoro dece raspoloženih za alkoholijade i raspojasani seks, kao najsebičnijih majki (a i očeva), kao očeva koji ne prezaju od fizičkih obračuna sa decom, sa krimi-frindžom koji izgleda kao da je prebačen sa večito maglovitih močvarnih obala Floride, sa zatucanim religioznim sektama... A tek kad pandemija krene, disciplina i mehanički precizna supervizija, koja nam se neprekidno spočitava kao ultimativni nemački izum, nestaje kao srpska maska na jagodinskom vašaru i sve postaje fašistička kolotečina koja ovaj put guta sopstveni narod. Pardon, ponovo guta sopstveni narod.
Da, Slobhorn ima rupa u radnji, neke stvari su nepromišljeno napravljane kao nepotrebno neverovatne, vreme i mesto ponekad su rastegljiviji nego što bi mi to smeli da primećujemo, ali junaci su zanimljivi, njihovi odnosi su, kao i u skoro perfektnoj, također evropskoj, produkciji Into The Night, bliži realističkoj, nego žanrovskoj drami, a vrlo mali broj junaka uspeva da bude sve vreme na strani dobra. Neki čak čine pregnusne stvari, ali, kao i virus, prežive i nastave dalje.
Prilično sam siguran da ćete osam epizoda zgutati za dan-dva i da ćete u "nemačka zbivanja" zuriti kao pošten vozač u saobraćajnu nesreću koju zaobilazi. Slobhorn je toliko blizu onoga što nam se dešava da ćete panično u sebi ponavljati "dobro, kod nas još nije tako, dobro, kod nas još nije tako..." osećajući neku bolesnu jezu da bi bilo megauzbudljivo ako bude.
Više od svega, pravi horor Slobhorn dolazi od toga, a uzimajući u obzir sve predočene predstave o "Nemcima", da ako njihov sistem ovako lako može da prsne, onda će na istoku nići Med Maksovi, Med Baje i Med Miloši brže nego što smo u stanju da izgovorimo "ausvajs!" S druge strane, uvek ostaje mogućnost da Vučićeva dobra prijateljica Angela zna nešto što mi ne znamo. I pokušava da to šapne (prvo) svojima.
Za redovne TV Goniče kliknite na B/A.
Ako i ostavimo konspiracije po strani, Slobhorn (ZDF) je dinamična drama čija je tema (i razrada) neodvojiva od trenutka u kome živimo. Makar samo zbog činjenice da od polovine sezone većina junaka nosi iste hirurške maske kao i mi ovih dana.
Priča je kao i svaka druga o virusčiću čija pošast počinje neplanirano, samo što se stvar ne odvija u nekom (pre)dalekom afričkom ruralu ili u prašumama darkvuda, već na nemačkom ostrv(c)u u Severnom moru, gde se nalazi gradić Slobhorn- za koji nisam uspeo da nađem dokaza da stvarno postoji pod ovim imenom (serija je, inače, snimana u Poljskoj). Na to ostrvce nasuka se američka jahtica sa dva mrtva člana posade. Babom i dedom. Grupa tinejdžera uvek raspoložena za stvari koje zdrav razum bezrezervno odbija penje se na brod i uprkos obilju krvi, neobičnom "zombi" ugođaju smrti dvoje staraca upušta se u blejing & pljačku. Odnoseći sa sobom i zarazu, o kojoj prethodnog dana slušamo u iseckanim izveštajima na vestima...
I dok se svet danas rve sa koronom, u Slobhorn, kao i u neke oblasti Južne Amerike (gde je izgleda epicentar zaraze) stiže "pigeon flu" ili "dove flu" u zavisnosti od toga koji je prevodilac radio epizodu. Ova izrazito nesimpatična zaraza svojim simptomima, a donekle i ubitačnošću, podseća na Soderberghov Contagion- oboleli dobijaju groznicu sličnu gripu, kašlju krv, koja im curi i iz nosa, ali i iz očiju, za slučaj da smo zaboravili da je sve možda (i) "božja kazna".
Glavna junakinja naše priče je tinejdžerka Evelin, najstarije od četvoro dece u višoj srednjoj nemačkoj klasi, čija majka "baš u tom trenutku" pravi krajnje napore da podigne na noge jedan urbanistički projekat, dok je njen otac veterinar-biolog-virusolog, po potrebi. Evelin je u vezi sa školskim psihologom ili ombudsmanom, ali autori serije ne čine niti jedan napor da stvar sinhronizuju sa #meToo pokretom, a kad sam već tu, primetiću i da od ostalih "inkluzivnih" trendova u Slobhorn ništa nije izašlo virusu na crtu. Mahom su svi beli, strejt i u najgorem slučaju ksenofobični do nivoa da se brane time što se pitaju "kakvo je to društvo koje će ih zbog njihovog ponašanja odmah lejbelovati 'nacistima'". Evelin, kao i Jack Bauer, u ovoj sezoni prolazi kroz pakao, i kao i on, pokušava da deluje u interesu zajednice.
Pored Evelin, autori (Christian Alvart, kreator i Netflixove Dogs Of Berlin) su se trudili da pored tipičnih stanovnika ostrva (osamljeni, religiozni, zatucani...) dodatno zabibere dinamiku flembojantno raspoloženim piscima-narkomanima, preporođenim kriminalcima koji rodne farme sada vide kao utočišta za prevaspitavanje grešne omladine... tako da serija efektno koristi i virus, ali i "zdrave snage" da gura zaplet napred.
Ono što će vas, verujem, najviše iznenaditi, a s obzirom da "Nemci prave seriju o Nemcima (doduše na obodu Danske) i 'u Poljskoj'", jeste u kojoj meri se narod o kome nam se, našom voljom ili protivu iste, neprekidno servira predstava kao o jedinom "stvarno nebeskom narodu" koji je nakon grešnih ratnih godina uhvatio boga za muda i postao najprogresivnija intelektualna/ radna/ planetarna sila, e, kako se baš taj narod već na obrisima pandemijske apokalipse ponaša kao svinja u blatu. Pri tome, autori su i onaj pre-virusni seting nemačkih žitelja Slobhorna dočarali kroz dosta radikalne i živopisne opise "Nemaca" kao majki četvoro dece raspoloženih za alkoholijade i raspojasani seks, kao najsebičnijih majki (a i očeva), kao očeva koji ne prezaju od fizičkih obračuna sa decom, sa krimi-frindžom koji izgleda kao da je prebačen sa večito maglovitih močvarnih obala Floride, sa zatucanim religioznim sektama... A tek kad pandemija krene, disciplina i mehanički precizna supervizija, koja nam se neprekidno spočitava kao ultimativni nemački izum, nestaje kao srpska maska na jagodinskom vašaru i sve postaje fašistička kolotečina koja ovaj put guta sopstveni narod. Pardon, ponovo guta sopstveni narod.
Da, Slobhorn ima rupa u radnji, neke stvari su nepromišljeno napravljane kao nepotrebno neverovatne, vreme i mesto ponekad su rastegljiviji nego što bi mi to smeli da primećujemo, ali junaci su zanimljivi, njihovi odnosi su, kao i u skoro perfektnoj, također evropskoj, produkciji Into The Night, bliži realističkoj, nego žanrovskoj drami, a vrlo mali broj junaka uspeva da bude sve vreme na strani dobra. Neki čak čine pregnusne stvari, ali, kao i virus, prežive i nastave dalje.
Prilično sam siguran da ćete osam epizoda zgutati za dan-dva i da ćete u "nemačka zbivanja" zuriti kao pošten vozač u saobraćajnu nesreću koju zaobilazi. Slobhorn je toliko blizu onoga što nam se dešava da ćete panično u sebi ponavljati "dobro, kod nas još nije tako, dobro, kod nas još nije tako..." osećajući neku bolesnu jezu da bi bilo megauzbudljivo ako bude.
Više od svega, pravi horor Slobhorn dolazi od toga, a uzimajući u obzir sve predočene predstave o "Nemcima", da ako njihov sistem ovako lako može da prsne, onda će na istoku nići Med Maksovi, Med Baje i Med Miloši brže nego što smo u stanju da izgovorimo "ausvajs!" S druge strane, uvek ostaje mogućnost da Vučićeva dobra prijateljica Angela zna nešto što mi ne znamo. I pokušava da to šapne (prvo) svojima.
Za redovne TV Goniče kliknite na B/A.
No comments:
Post a Comment