Film koji treba snažno da podržimo kao napor Sarajeva i Federacije da o(p)stanu kao sekularni entiteti
Svakoj normalnoj osobi opsada i stradanje Sarajeva tokom rata u Bosni mora da izgleda jezivo, nepotrebno i mučno.
I svaki komentar u ovom filmu koji nosi dozu osude ili besa spram (srpskog) agresora koji je tu opsadu priredio moramo (mi, Srbi) stojički da podnesemo. Mi nismo bili na njihovom mestu i ne znamo koliko ih je to bolelo. Par godina kasnije mi smo bili na drugom mestu i trpeli tuđe napade, i znamo koliko nas je to učinilo besnima i poniženima.
Istina, u ovom filmu i nema previše upiranja prsta u nas, tako i da osetljive nacionalističke duše mogu da se prihvate gledanja.
Scream For Sarajevo je dokumentarac koji su Tarik Hodžić i Jasenko Pašić, s puno ljubavi i nostalgije, snimili povodom gostovanja Brucea Dickinsona i njegovog pratećeg benda (nisu to bili Iron Maiden tada) 1994. u Sarajevu (kapiram da ima vas koji i ne znaju da se to desilo).
Na inicijativu dva tipa iz UN-a, kontaktiran je Bruce Dickinson (izbor i priroda tog angažmana nisu mi najjasniji), kome je ponuđeno da održi koncert u Sarajevu. Na šta je Bruce instantno pristao. U Sarajevo nije stigao helikopterom iz Splita, već u nekom volonterskom konvoju preko Igmana. Održao je koncert, sa dve bosanske predgrupe (Sikter i Allmanah), "u pauzi bombardovanja", pred par stotina "preživele raje"...
Scream For Me Sarajevo je kombinacija dokumentarnih snimaka svih detalja oko dolaska i samog koncerta i "talking head" prisećanja skoro svih aktera: Brucea, njegovog basiste i bubnjara, dvojice UN-ovaca, preživelih članova Siktera i Allmanaha, kao i nekolicine fanova kojima je taj koncert dao snagu da će jednoga dana sve opet biti normalno. Očekivano je da film donosi apsurdnu nostalgiju za jednim trenutkom, da je pun bola, neverice da se zamišljeno zaista odigralo i da nosi gorku opomenu svima koji bi se opet igrali rata.
Međutim, više od svega, Scream For Sarajevo je proslava sekularnog aspekta života jedne sredine koja lagano klizi ka sve upadljivijem religioznom tradicionalizmu i dekadenciji. Ono što vidimo jeste da je u Sarajevu pre rata postojala snažna rokenrol klima, da su ljudi znali i voleli Maidene, da su tokom opsade pokušavali da sviraju i slušaju rokenrol i da im je Bruceov dolazak bio kao "second coming". Drugim rečima, rokenrol je, a ne Alah davao ovim ljudima nadu. Taj duh, iako prebijen i pobijen, postoji i nakon rata, u proslavi Bruceovog povratka dvavdesetikusur godina kasnije i njegove muzike, neki ljudi i dalje vide "željenu normalu". Niko se od aktera ne distancira od Brucea i njegove, islamu svakako nesimpatične, muzike, niti je rokenrol nekako na silu zaboravljen i otuđen od mladih i, sada, starih fanova. Scream For Sarajevo zato dvostruko rezonuje u svom vrisku i tu buku valja podržati.
SELEKTAH: 7plus/10
Svakoj normalnoj osobi opsada i stradanje Sarajeva tokom rata u Bosni mora da izgleda jezivo, nepotrebno i mučno.
I svaki komentar u ovom filmu koji nosi dozu osude ili besa spram (srpskog) agresora koji je tu opsadu priredio moramo (mi, Srbi) stojički da podnesemo. Mi nismo bili na njihovom mestu i ne znamo koliko ih je to bolelo. Par godina kasnije mi smo bili na drugom mestu i trpeli tuđe napade, i znamo koliko nas je to učinilo besnima i poniženima.
Istina, u ovom filmu i nema previše upiranja prsta u nas, tako i da osetljive nacionalističke duše mogu da se prihvate gledanja.
Scream For Sarajevo je dokumentarac koji su Tarik Hodžić i Jasenko Pašić, s puno ljubavi i nostalgije, snimili povodom gostovanja Brucea Dickinsona i njegovog pratećeg benda (nisu to bili Iron Maiden tada) 1994. u Sarajevu (kapiram da ima vas koji i ne znaju da se to desilo).
Na inicijativu dva tipa iz UN-a, kontaktiran je Bruce Dickinson (izbor i priroda tog angažmana nisu mi najjasniji), kome je ponuđeno da održi koncert u Sarajevu. Na šta je Bruce instantno pristao. U Sarajevo nije stigao helikopterom iz Splita, već u nekom volonterskom konvoju preko Igmana. Održao je koncert, sa dve bosanske predgrupe (Sikter i Allmanah), "u pauzi bombardovanja", pred par stotina "preživele raje"...
Scream For Me Sarajevo je kombinacija dokumentarnih snimaka svih detalja oko dolaska i samog koncerta i "talking head" prisećanja skoro svih aktera: Brucea, njegovog basiste i bubnjara, dvojice UN-ovaca, preživelih članova Siktera i Allmanaha, kao i nekolicine fanova kojima je taj koncert dao snagu da će jednoga dana sve opet biti normalno. Očekivano je da film donosi apsurdnu nostalgiju za jednim trenutkom, da je pun bola, neverice da se zamišljeno zaista odigralo i da nosi gorku opomenu svima koji bi se opet igrali rata.
Međutim, više od svega, Scream For Sarajevo je proslava sekularnog aspekta života jedne sredine koja lagano klizi ka sve upadljivijem religioznom tradicionalizmu i dekadenciji. Ono što vidimo jeste da je u Sarajevu pre rata postojala snažna rokenrol klima, da su ljudi znali i voleli Maidene, da su tokom opsade pokušavali da sviraju i slušaju rokenrol i da im je Bruceov dolazak bio kao "second coming". Drugim rečima, rokenrol je, a ne Alah davao ovim ljudima nadu. Taj duh, iako prebijen i pobijen, postoji i nakon rata, u proslavi Bruceovog povratka dvavdesetikusur godina kasnije i njegove muzike, neki ljudi i dalje vide "željenu normalu". Niko se od aktera ne distancira od Brucea i njegove, islamu svakako nesimpatične, muzike, niti je rokenrol nekako na silu zaboravljen i otuđen od mladih i, sada, starih fanova. Scream For Sarajevo zato dvostruko rezonuje u svom vrisku i tu buku valja podržati.
SELEKTAH: 7plus/10
This comment has been removed by a blog administrator.
ReplyDeletesamo da kažem da sam slučajno izbrisao boškov komentar. izvinjenje. blogger mi ne nudi (vidljivu) opciju da ga vratim natrag.
DeleteJarane, koje nebuloze, Tito dragi. Ti ovo ozbiljno?!?! Samoiščakijaj se.
ReplyDeleteове недеље у финалу - ел јачи ајрон мајдан и проџиди? пошаљите смс на 064/0-202-200.
ReplyDelete