Film je režirao isti tip koji je ove godine režirao dodelu MTV nagrada. Samo kažem...
Blur: New World Tower je dokumentarac koji se bavi neplaniranim i kratkoročnim kambekom benda Blur koji su ovi napravili 2015. svojim albumom Magic Whip i nekolicinom velikih koncerata širom sveta potom.
Pretpostavljam da veliku većinu vas zabole za Blur. Ovi "omega" akteri Britpopa tokom karijere imali su toliko mena (ako uzimate u obzir Albarnove i Coxonove solo-radove i projekte još i više), da je mala verovatnoća da ima takvih, poput mene, koji mogu i žele da ih vare u svim varijantama.
Ko dobro pamti, seća se da sam ja prilično dobro odreagovao (i) na to povratničko ostvarenje, otuda me još više čudi što me je ovaj film (koji sam dobrim delom odgledao zajedno sa Eli i uz brdo njenih pitanja o načinu funkcionisanja pop-rok muzike, živog nastupa i izgledanja "starim"...) ostavio ravnodušnim i najvoljnijim da se raspitam- čemu sve ovo zapravo?!
Nedavno sam čitao neki intervju sa Alexom Jamesom, basistom Blur, iz devedesetineke, i u tom intervjuu novinarka se deklarativno namerila da mu stavi do znanja da nema neko mišljenje o Blur, "da više voli Oasis", ali ovaj je tokom intervjua bio toliko kul i iskren, da je na kraju morala da kapitulira pred tim. Kao i ja. Alex je definitivno "najkuliji Blur".
Graham Coxon govori kao da je progutao Petera Sellersa i generalno ostavlja utisak povučene osobe.
Bubnjar Dave Rowntree danas izgleda kao Peđa Majstor, s tim što Peđa Majstor izgleda bolje i kulje.
Zapravo, jedino Albarn ide na kurac. Albarn koji kaže da kad je s Blur onda mu je super i onda "jeste Blur", ali kada siđe sa scene, ponovo postaje Damon Albarn. On deluje kao neko ko ne zna šta hoće, ko previše povlađuje sebi i ko lako ide na živce. Nesumnjivo je vrlo talentovan i uživo peva bolje nego što sam očekivao. Bolje od Liama sigurno. This Is Low, izvedena u Hyde Parku tokom te turneje kida!
Sam film pored tih monoloških nastupanja članova benda i kvazi-reminiscencija na temu prošlosti, budućnosti i smisla benda, priča nam kako su se Blur, nakon otkazivanja koncerta u Japanu, slučajno zatekli u Hong Kongu i odlučili da višak dana iskoriste u nekom malom studiju džemujući na temu budućnosti benda. Mali prostor ih je, kanda, zbližio više nego što su očekivali. Porođeno je dovoljno demoa za novi album, koji je opet upeglao njihov verni producent, Stephen Street i tako je stigao Magic Whip, a potom i promotivna turneja. Pored samo fanovima zanimljivih snimaka sviruckanja i lupkanja u malecnom studiju, uživamo i u seriji živih nastupa (Hong Kong, Hyde Park, možda još neka lokacija) tokom kojih provejavaju i pesme s tog albuma, ali i neke ("grejtest") stare. Ništa posebno posebno.
Blur su, kao što i većina njegovih članova priznaje, više slučajni susret koji možda povede nekuda, nego bend. Jedan mogući oblik postojanja, pre nego nešto stalno. Čak ni čudovitost nastanka Magic Whip kod njih nije pobudila neki naročiti entuzijazam. Oni su prijatelji dobrano svesni sita i rešeta koje su prošli. U tom smislu New World Tower jeste realna slika benda i te njihove faze, ali nije nešto što gradi rokenrol film koji će biti zanimljiv i putniku nenamerniku.
SELEKTAH: 5plus/10
Blur: New World Tower je dokumentarac koji se bavi neplaniranim i kratkoročnim kambekom benda Blur koji su ovi napravili 2015. svojim albumom Magic Whip i nekolicinom velikih koncerata širom sveta potom.
Pretpostavljam da veliku većinu vas zabole za Blur. Ovi "omega" akteri Britpopa tokom karijere imali su toliko mena (ako uzimate u obzir Albarnove i Coxonove solo-radove i projekte još i više), da je mala verovatnoća da ima takvih, poput mene, koji mogu i žele da ih vare u svim varijantama.
Ko dobro pamti, seća se da sam ja prilično dobro odreagovao (i) na to povratničko ostvarenje, otuda me još više čudi što me je ovaj film (koji sam dobrim delom odgledao zajedno sa Eli i uz brdo njenih pitanja o načinu funkcionisanja pop-rok muzike, živog nastupa i izgledanja "starim"...) ostavio ravnodušnim i najvoljnijim da se raspitam- čemu sve ovo zapravo?!
Nedavno sam čitao neki intervju sa Alexom Jamesom, basistom Blur, iz devedesetineke, i u tom intervjuu novinarka se deklarativno namerila da mu stavi do znanja da nema neko mišljenje o Blur, "da više voli Oasis", ali ovaj je tokom intervjua bio toliko kul i iskren, da je na kraju morala da kapitulira pred tim. Kao i ja. Alex je definitivno "najkuliji Blur".
Graham Coxon govori kao da je progutao Petera Sellersa i generalno ostavlja utisak povučene osobe.
Bubnjar Dave Rowntree danas izgleda kao Peđa Majstor, s tim što Peđa Majstor izgleda bolje i kulje.
Zapravo, jedino Albarn ide na kurac. Albarn koji kaže da kad je s Blur onda mu je super i onda "jeste Blur", ali kada siđe sa scene, ponovo postaje Damon Albarn. On deluje kao neko ko ne zna šta hoće, ko previše povlađuje sebi i ko lako ide na živce. Nesumnjivo je vrlo talentovan i uživo peva bolje nego što sam očekivao. Bolje od Liama sigurno. This Is Low, izvedena u Hyde Parku tokom te turneje kida!
Sam film pored tih monoloških nastupanja članova benda i kvazi-reminiscencija na temu prošlosti, budućnosti i smisla benda, priča nam kako su se Blur, nakon otkazivanja koncerta u Japanu, slučajno zatekli u Hong Kongu i odlučili da višak dana iskoriste u nekom malom studiju džemujući na temu budućnosti benda. Mali prostor ih je, kanda, zbližio više nego što su očekivali. Porođeno je dovoljno demoa za novi album, koji je opet upeglao njihov verni producent, Stephen Street i tako je stigao Magic Whip, a potom i promotivna turneja. Pored samo fanovima zanimljivih snimaka sviruckanja i lupkanja u malecnom studiju, uživamo i u seriji živih nastupa (Hong Kong, Hyde Park, možda još neka lokacija) tokom kojih provejavaju i pesme s tog albuma, ali i neke ("grejtest") stare. Ništa posebno posebno.
Blur su, kao što i većina njegovih članova priznaje, više slučajni susret koji možda povede nekuda, nego bend. Jedan mogući oblik postojanja, pre nego nešto stalno. Čak ni čudovitost nastanka Magic Whip kod njih nije pobudila neki naročiti entuzijazam. Oni su prijatelji dobrano svesni sita i rešeta koje su prošli. U tom smislu New World Tower jeste realna slika benda i te njihove faze, ali nije nešto što gradi rokenrol film koji će biti zanimljiv i putniku nenamerniku.
SELEKTAH: 5plus/10
No comments:
Post a Comment