Život je lepa muka i ko se muči, ne muči se, nego živi. Ali ne lepo.
Nekoliko puta sam vam do sada pominjao onu Hitchcockovu da je film "život lišen dosadnih trenutaka". Nešto tako svakako važi i za debitantsko ostvarenje Bore Kima (ne znam pol autora), iako će vam izgledati upravo suprotno.
House of the Hummingbird je kao čitanje knjige. Reditelj ne snima film, nego spoznaje trenutke u životima svojih junaka, i tu neke stvari i neki detalji progovaraju o životu uopšte, junacima, radnji, prošlosti, sadašnjosti, pa i budućnosti i imaju svoje mesto u sazvežđu ovog filma, ali po metrici romana, a ne filma, gde je sve ovo obično matematički preciznije i funkcionalnije, sa daleko jasnijom uzročno-posledičnošću.
Priča prati Eun-hee i dešavanja u njenom životu na prelazu iz osmog u deveti razred. Na izvestan način ovo je "coming of age" priča, ali bilo bi glupo svesti je samo na to. House Of the Hummingbird prožima (da, baš ta reč) Eun-hee i njenu porodicu, tek donekle se dotićući dva krupna događaja iz te 1994. u Južnoj Koreji- smrti originalnog Velikog vođe Severne Koreje, nakon čega su svi bili u panici da će opet doći do rata, i rušenja mosta u Seulu u kome je poginulo mnogo ljudi, najviše studenata.
Eun-hee, baš kao i članovi njene porodice, nosi (valjda nije rasistički konstatovati tako nešto) tipičnu azijsku pasivnu agresiju koja neprekidno sabija junake u same sebe. Ova devojčica u svojoj porodici (koju čine tata, mama, stariji brat i sestra) ne nalazi razumevanje koje joj pružaju slučajni i usputni ljudi koje sreće u životu, poput lekara, učiteljice, drugarice... Svako je u njenoj porodici zaokupljen sobom i na štetu ostalih. Majka je u depresiji, sestra je u ekspanziji buntovništva, brat pokazuje prve simptome muške nasilnosti, na tradiciji oca i očeva im, otac pokušava da prevaziđe obavezu porodice i porodičnog biznisa pravljenja kolača od pirinča preljubom (nisam siguran) ili nekim svojim tripovima... Stepen nebrige spram Eun-hee dodatno je pojačan u okolnostima u kojima ona ima ozbiljnih medicinskih problema...
Ali u filmu Bore Kim sve je lepo i jednostavno slikano i poređano, toliko da bi ovaj film trebalo da bude obavezan za studente režije u Srbiji, naročito one orijentisane na dalju karijeru u (budžetski skromnom) arthausu. Bora se posvećuje svakom junaku, svako ima priliku da bude shvaćen, iako se to nekad čini teškim za učiniti, ima sumanutih poetskih trenutaka (kada Eun uzaludno doziva mamu zanetu pesmom slavuja/prirodom...), ima duhovite tinejdžerske konfuzije oko sopstvene seksualnosti i takvih htenja, ima nežnosti, ima surovosti, ima zavirivanja u život iz raznih uglova. Ozu i njegov zemljak Koreeda prethode ovom filmu, baš kao i njihov komšija, Tajvanac Edward Yang, i Bora Kim spremno staje u red njihovih naslednika.
Preskočite čitanje neke knjige i pogledajte ovo. Vredi. Skoro isto.
SELEKTAH: 8plus/10
Nekoliko puta sam vam do sada pominjao onu Hitchcockovu da je film "život lišen dosadnih trenutaka". Nešto tako svakako važi i za debitantsko ostvarenje Bore Kima (ne znam pol autora), iako će vam izgledati upravo suprotno.
House of the Hummingbird je kao čitanje knjige. Reditelj ne snima film, nego spoznaje trenutke u životima svojih junaka, i tu neke stvari i neki detalji progovaraju o životu uopšte, junacima, radnji, prošlosti, sadašnjosti, pa i budućnosti i imaju svoje mesto u sazvežđu ovog filma, ali po metrici romana, a ne filma, gde je sve ovo obično matematički preciznije i funkcionalnije, sa daleko jasnijom uzročno-posledičnošću.
Priča prati Eun-hee i dešavanja u njenom životu na prelazu iz osmog u deveti razred. Na izvestan način ovo je "coming of age" priča, ali bilo bi glupo svesti je samo na to. House Of the Hummingbird prožima (da, baš ta reč) Eun-hee i njenu porodicu, tek donekle se dotićući dva krupna događaja iz te 1994. u Južnoj Koreji- smrti originalnog Velikog vođe Severne Koreje, nakon čega su svi bili u panici da će opet doći do rata, i rušenja mosta u Seulu u kome je poginulo mnogo ljudi, najviše studenata.
Eun-hee, baš kao i članovi njene porodice, nosi (valjda nije rasistički konstatovati tako nešto) tipičnu azijsku pasivnu agresiju koja neprekidno sabija junake u same sebe. Ova devojčica u svojoj porodici (koju čine tata, mama, stariji brat i sestra) ne nalazi razumevanje koje joj pružaju slučajni i usputni ljudi koje sreće u životu, poput lekara, učiteljice, drugarice... Svako je u njenoj porodici zaokupljen sobom i na štetu ostalih. Majka je u depresiji, sestra je u ekspanziji buntovništva, brat pokazuje prve simptome muške nasilnosti, na tradiciji oca i očeva im, otac pokušava da prevaziđe obavezu porodice i porodičnog biznisa pravljenja kolača od pirinča preljubom (nisam siguran) ili nekim svojim tripovima... Stepen nebrige spram Eun-hee dodatno je pojačan u okolnostima u kojima ona ima ozbiljnih medicinskih problema...
Ali u filmu Bore Kim sve je lepo i jednostavno slikano i poređano, toliko da bi ovaj film trebalo da bude obavezan za studente režije u Srbiji, naročito one orijentisane na dalju karijeru u (budžetski skromnom) arthausu. Bora se posvećuje svakom junaku, svako ima priliku da bude shvaćen, iako se to nekad čini teškim za učiniti, ima sumanutih poetskih trenutaka (kada Eun uzaludno doziva mamu zanetu pesmom slavuja/prirodom...), ima duhovite tinejdžerske konfuzije oko sopstvene seksualnosti i takvih htenja, ima nežnosti, ima surovosti, ima zavirivanja u život iz raznih uglova. Ozu i njegov zemljak Koreeda prethode ovom filmu, baš kao i njihov komšija, Tajvanac Edward Yang, i Bora Kim spremno staje u red njihovih naslednika.
Preskočite čitanje neke knjige i pogledajte ovo. Vredi. Skoro isto.
SELEKTAH: 8plus/10
No comments:
Post a Comment