THE RULES OF ATTRACTION

FUN FACT: Pre neki dan Žozefina i ja smo seli da gledamo Bedevilled. Posle 15-ak minuta filma Žozefina konstatuje da smo mi ovo već gledali rečima "posle će da bude onaj masakr..." i pronalazi u svom imdb rokovniku da je film markiran kao odgledan. Meni nakon toga seting na ostrvu počinje da deluje poznato i kao da mogu da prizovem u sećanju šta se posle desilo. Pretraga na MMG pokazuje da sam film gledao, i to u novembru 2011, i da sam osećao/mislio iste stvari kao i sada o odgledanom početku. Toliko o meni. Tužnom meni.

NASTAVAK TEKSTA: Nedavno sam reprizirao film Killing Zoe (S:10/10), film koji sam prvi i jedini put pogledao te 1993. kada se pojavio, i nikada ga nisam zaboravio i često sam u sećanju vrteo neke scene iz njega i apsolutno nema sumnje, ni mogućnosti da ću ikada taj film pustiti i da neću biti svestan da sam ga gledao. Od prvog minuta. To je bez sumnje jedan od najboljih filmova devedesetih (pošto sam sad počeo i da na taj način prečešljavam ovu dekadu) i jedan od najmračnijih i najnihilističkijih filmova ikada, koji mi je prijao kad sam imao 18, a evo sa svim u njemu se slažem i mnoooogo godina kasnije. Film je režirao Roger Avary, za koga sam ga tek nedavno otkrio da je scenaristički i idejno ko-kumovao filmovima Pulp Fiction i True Romance, kao i da nakon Killing Zoe jedva i da je imao neku karijeru, sa brdom neodgledanih filmova s moje strane, od kojih se ne zna koji je lošije ocenjen od strane kritike i publike. Iako između redova neprekidno provejava (preveliko?) očekivanje da će Avary ponovo snimiti remek-delo.

Rules Of Attrraction nije taj film. Urađen prema romanu Breta Eastona Ellisa, koji sam pročitao otprilike u isto vreme kad sam gledao i Killing Zoe večno ću pamtiti po prosvetljujućoj sceni u kojoj Paul u hotelskoj sobi svoje majke konstatuje da čuje zvuk njenog urinarnog mlaza u kupatilu. Nikada pre nisam čitao nijedan roman u kome pisac konstatuje takve stvari. "Besprizornosti" su se samo nastavile.

Roman se bavi nekolicinom studenata na nekom američkom koledžu koji uprkos hedonizmu ogrezlom u seks, drogu i pop'n'roll pokušavaju da ostvare neke emocionalne kontakte i... vole. Svako od njih sjeban je i sebičan na svoj način, tipični Gen-X-ovski cinizam provejva iz svih i verovatno je glavni razlog neprobojnosti njihovih ličnosti.

Avary sve to pametno percipira, pravi pitak i pametan omladinski film, bez mnogo pardona kako za gledaoca, tako i za likove, ima duhovitih postmodernih rediteljskih rešenja, ali najveći problem je što je radnja romana iz 80-tih premeštena u devedesete pre mobilnih. Ellisovi junaci su bili čudovišta u osamdesetih modelovanim po viziji raja Tipper Gore, koje su na svu muku bile i klasno raspolućene. U tim i takvim vremenima, Ellisovi junaci su bili očigledniji "elijeni", njihovo nepripadanje bilo je romantično/ije, a ne oholo i sebično kao u devedesetima gde je to postalo dominatno ponašanje Gen-X generacije i njenih imitatora. Ti ljudi zaista nisu umeli da se snađu. U devedesetim nisu hteli. I ta razlika, po meni bitna, čini ih manje simpatičnim, manje emotivnim, iritantnijim, a Avery-jev film usled toga izgleda kao neka "amerikanizovana" verzija već ispričanog u Trainspotting, iako je Ellis prvi trasirao tu prugu.

Mislim da Avary nije ispravno procenio da ovde treba da unese manje, a ne više sebe.

SELEKTAH: 6/10