"Is there anyone out there to get me out of my head?" (Habibi)
Liz Fraiser izBosne.
Sarajevski Portishead.
Senidah iz Zdrave hrane.
Zavođenje na barikadama.
Sarajevski Portishead.
Senidah iz Zdrave hrane.
Zavođenje na barikadama.
Sevdaliza iz Teherana preko Roterdama.
Sevdaliza je dete devedesetih. Narogušeno, promenljivog i najčešće lošeg raspoloženja, sa smislom za humor koji uglavnom izaziva prevrtanje očiju (jer kako drugačije objasniti doteranu Sevdalizu na omotu sa šljivom na oku).
U prilog tezi, Pitchfork (obožavam kad urade moj posao) kaže da je ime albuma ime konja persijskog heroja Sijavaša koje je neprevodivo i znači "boja noći", a tih nijansi mraka ima na desetine. I tih nijansi mraka ima i ovde, barem koliko i pesama.
Shebrang je tip albuma koji zvuči kao da uspavljuje, ali zapravo budi, jer poseduje neku jezu koja se ušunjava tiho kao noćna mora u san. U devedesetim bi ovo bez problema bilo klasifikovano kao "trip hop", odmah uz Portishead, ili eteričnije teme Lamb, Tricky-a i Martine (ove poslednje naročito u postbluzičnoj Rhode), možda bi se neko pozvao i na raspevaniju i rasplesaniju Natachu Atlas "jer sve je to jedan nama nedovoljno blizak Istok".
Danas ne možemo da napravimo tu grešku. Jer tu je Arca, Anohni, fka twigs, sa kojima Sevdaliza bez problema raznijansirava pedeset nijansi crne.
Shebrang je vrlo poetizovan seks. Zaboravljena magija vođenja ljubavi koja uzima u obzir mističnost zavođenja, lepotu kože, dodir, uzdah, miris, golicanje, uranjanje, nepredvidljivost, provirivanje senki u mraku. Shebrang je senzualan (možda najviše u omamljujućoj Human Nature) kao retko koji album koji ćete slušati ovih dana ili meseci. On je telesan, mazan, privija se. On zavodi. Seks je dosta apstrahovan u pop arthausu (izvođača koje sam pomenuo u kontekstu Sevdalize). S jedne strane on je sveden na dominatriks nadmetanja polova u hiperbanalizovanoj prezentaciji mejnstrima (popa i rnb-ija), dok s druge strane malo više služi kao povod za esejizovanje polnih jednakosti, nejednakosti, frustracija i pravno-moralno uređivanje tog prostora. Kod Sevdalize, traži se da samo legnete jedno pored drugoga, i ugasite svetlo ili probudite mračne želje u sebi. Zajedno ćete otkriti šta kome prija, tek kad probate.
Sevdaliza, iako autotjunovana, dovoljno jasno i dovoljno često stavlja do znanja da ume da peva, još više da njene emocije komanduju pesmama i diktiraju ton. Vapajnost njenog glasa paradoksalno izaziva kod nas (muškaraca?) predaju i popuštanje, a melodije i relativno konzervativni sklop pesama koje poštuju refren, nose vas kao na vreloj koži istopljeni Vangelis ili Ian Hammer.
Nema sumnje da Karin Dreijer masturbira uz ovo.
SELEKTAH: 9minusminus/10
U prilog tezi, Pitchfork (obožavam kad urade moj posao) kaže da je ime albuma ime konja persijskog heroja Sijavaša koje je neprevodivo i znači "boja noći", a tih nijansi mraka ima na desetine. I tih nijansi mraka ima i ovde, barem koliko i pesama.
Shebrang je tip albuma koji zvuči kao da uspavljuje, ali zapravo budi, jer poseduje neku jezu koja se ušunjava tiho kao noćna mora u san. U devedesetim bi ovo bez problema bilo klasifikovano kao "trip hop", odmah uz Portishead, ili eteričnije teme Lamb, Tricky-a i Martine (ove poslednje naročito u postbluzičnoj Rhode), možda bi se neko pozvao i na raspevaniju i rasplesaniju Natachu Atlas "jer sve je to jedan nama nedovoljno blizak Istok".
Danas ne možemo da napravimo tu grešku. Jer tu je Arca, Anohni, fka twigs, sa kojima Sevdaliza bez problema raznijansirava pedeset nijansi crne.
Shebrang je vrlo poetizovan seks. Zaboravljena magija vođenja ljubavi koja uzima u obzir mističnost zavođenja, lepotu kože, dodir, uzdah, miris, golicanje, uranjanje, nepredvidljivost, provirivanje senki u mraku. Shebrang je senzualan (možda najviše u omamljujućoj Human Nature) kao retko koji album koji ćete slušati ovih dana ili meseci. On je telesan, mazan, privija se. On zavodi. Seks je dosta apstrahovan u pop arthausu (izvođača koje sam pomenuo u kontekstu Sevdalize). S jedne strane on je sveden na dominatriks nadmetanja polova u hiperbanalizovanoj prezentaciji mejnstrima (popa i rnb-ija), dok s druge strane malo više služi kao povod za esejizovanje polnih jednakosti, nejednakosti, frustracija i pravno-moralno uređivanje tog prostora. Kod Sevdalize, traži se da samo legnete jedno pored drugoga, i ugasite svetlo ili probudite mračne želje u sebi. Zajedno ćete otkriti šta kome prija, tek kad probate.
Sevdaliza, iako autotjunovana, dovoljno jasno i dovoljno često stavlja do znanja da ume da peva, još više da njene emocije komanduju pesmama i diktiraju ton. Vapajnost njenog glasa paradoksalno izaziva kod nas (muškaraca?) predaju i popuštanje, a melodije i relativno konzervativni sklop pesama koje poštuju refren, nose vas kao na vreloj koži istopljeni Vangelis ili Ian Hammer.
Nema sumnje da Karin Dreijer masturbira uz ovo.
SELEKTAH: 9minusminus/10
No comments:
Post a Comment