Gde je kraj sveta, tu su i Flaming Lips
Koji je ovo album FL po redu? A koliki je svemir? Zar je bitno? To hoću da kažem.
Zašto volim da slušam FL? Zato što volim da se sažaljevam? (znak pitanja kamuflira odgovor) Zato što je lepo i plemenito sažaljevati svet? Ceo svet!
Flaming Lips su bend osuđen da postoji. Neposoban da se zaustavi, stane i nestane. Kao i planeta Zemlja, recimo. Ali jasno je da je njihova egzistencija auto-konzervirana. Oni nisu bend koji juri ili prati trendove. Sem Miley Cyrus, a i nje su se dotakli kada je ona dotakla dno. Flaming Lips su bend,
kao i planeta Zemlja, zarobljeni u sopstvenoj putanji, nad kojom nemaju nikakvu kontrolu.
Kakav je novi album?
Čaroban!
Producirao ga je David Fridmann.
Nežan. Baladan. Melanholičan kao Starman. Mogao bi bez problema da im bude i poslednji. I najkomercijalniji. I najomiljeniji. I najrasprostranjeniji. I vama nebitan.
Jer na American Head Flaming Lips su Flaming Lips, i malo šta drugo. Droge i gostovanje Kacey Musgraves malo toga tu mogu da promene. Njihova putanja, koja iza sebe ostavlja milijarde tanušnih zvezdica, supernova (pobačaji zvezdica), troglavih stvorenja, dece zagledane u kosmos, dole na uglu, (dok im se oči tope u lavu), očinskih zagrljaja pred finalni rastanak, ta njihova putovanja prima samo goste i uticaje koji na nju liče.
Kao i mnogo puta do sada Pitchforkova recenzija će vam bolje i konkretnije reći kako stvarno ovaj album zvuči. Apropos tamo pomenutog Neila Younga, kad slušam Lipse ne osećam potrebu za njim. To je, valjda, plus?
Kraj je sveta. Jednog od mogućih. Du ju rialajz? Nećete se jednoga dana probuditi i sve će biti drugačije. Već ste se probudili! Flaming Lips na American Head su ono što se čuje potom- zvuči utešno, ali je neutešno. Pesme poseduju dramatičnost, ali ko će u ovoj sloumoušn panici da nađe vremena da se bavi time da li je to zapravo kemp. I da ne obraćate pažnju na reči (kao ja), sasvim je sigurno da Lips pevaju o ljubavi i smrti, i svemu onome što je bitno između ta dva. Ako nemate koga da zagrlite dok ovo slušate, jasno vam je da je sve bilo uzalud. I vi ste bili uzalud.
Flaming Lips su prijatelji usamljenosti. Oni se guraju sa Mrakom, vašim starim prijateljem, na ulazu u vašu sobu. Tame Impala su, čini mi se, ove godine snimili album koji je na potpuno drugom kraju sunčevog kretanja. Oni izlaze, a Lips zalaze, i Lips su manje sint, a više folk.
Možda (vaše) stanovito nezadovoljstvo može da potekne od osećaja da Flaming Lips previše lako stižu do ovakve muzike (kao ja do ovakvih recenzija), kao i da na njihovim izdanjima (poslednje dve dekade) dominiraju ovakve kosmomelanhoromanse, ali nekada kontekst (i druge aktuelne reči na "ko") otvore nove perspektive na staro, kao nove rane na starom mestu... i mislim da se baš to dešava sa American Head. On je aktuelan u našim srcima.
SELEKTAH: 9/10
Koji je ovo album FL po redu? A koliki je svemir? Zar je bitno? To hoću da kažem.
Zašto volim da slušam FL? Zato što volim da se sažaljevam? (znak pitanja kamuflira odgovor) Zato što je lepo i plemenito sažaljevati svet? Ceo svet!
Flaming Lips su bend osuđen da postoji. Neposoban da se zaustavi, stane i nestane. Kao i planeta Zemlja, recimo. Ali jasno je da je njihova egzistencija auto-konzervirana. Oni nisu bend koji juri ili prati trendove. Sem Miley Cyrus, a i nje su se dotakli kada je ona dotakla dno. Flaming Lips su bend,
kao i planeta Zemlja, zarobljeni u sopstvenoj putanji, nad kojom nemaju nikakvu kontrolu.
Kakav je novi album?
Čaroban!
Producirao ga je David Fridmann.
Nežan. Baladan. Melanholičan kao Starman. Mogao bi bez problema da im bude i poslednji. I najkomercijalniji. I najomiljeniji. I najrasprostranjeniji. I vama nebitan.
Jer na American Head Flaming Lips su Flaming Lips, i malo šta drugo. Droge i gostovanje Kacey Musgraves malo toga tu mogu da promene. Njihova putanja, koja iza sebe ostavlja milijarde tanušnih zvezdica, supernova (pobačaji zvezdica), troglavih stvorenja, dece zagledane u kosmos, dole na uglu, (dok im se oči tope u lavu), očinskih zagrljaja pred finalni rastanak, ta njihova putovanja prima samo goste i uticaje koji na nju liče.
Kao i mnogo puta do sada Pitchforkova recenzija će vam bolje i konkretnije reći kako stvarno ovaj album zvuči. Apropos tamo pomenutog Neila Younga, kad slušam Lipse ne osećam potrebu za njim. To je, valjda, plus?
Kraj je sveta. Jednog od mogućih. Du ju rialajz? Nećete se jednoga dana probuditi i sve će biti drugačije. Već ste se probudili! Flaming Lips na American Head su ono što se čuje potom- zvuči utešno, ali je neutešno. Pesme poseduju dramatičnost, ali ko će u ovoj sloumoušn panici da nađe vremena da se bavi time da li je to zapravo kemp. I da ne obraćate pažnju na reči (kao ja), sasvim je sigurno da Lips pevaju o ljubavi i smrti, i svemu onome što je bitno između ta dva. Ako nemate koga da zagrlite dok ovo slušate, jasno vam je da je sve bilo uzalud. I vi ste bili uzalud.
Flaming Lips su prijatelji usamljenosti. Oni se guraju sa Mrakom, vašim starim prijateljem, na ulazu u vašu sobu. Tame Impala su, čini mi se, ove godine snimili album koji je na potpuno drugom kraju sunčevog kretanja. Oni izlaze, a Lips zalaze, i Lips su manje sint, a više folk.
Možda (vaše) stanovito nezadovoljstvo može da potekne od osećaja da Flaming Lips previše lako stižu do ovakve muzike (kao ja do ovakvih recenzija), kao i da na njihovim izdanjima (poslednje dve dekade) dominiraju ovakve kosmomelanhoromanse, ali nekada kontekst (i druge aktuelne reči na "ko") otvore nove perspektive na staro, kao nove rane na starom mestu... i mislim da se baš to dešava sa American Head. On je aktuelan u našim srcima.
SELEKTAH: 9/10
No comments:
Post a Comment