JOHNNY MAD DOG

Nema sumnje- god hates us all!








Ne znam zašto, ali prva stvar koju sam hteo da napišem u vezi sa ovim filmom jeste da bih jako voleo da Quentin Tarantino snimi rimejk Johnny Mad Dog ili svoju verziju obrade materijala kojim se ovaj film bavi. Voleo bih da vidim da li je ovako sirovo i brutalno nasilje moguće (smislenije?) stilizovati tako da izgleda još sirovije i brutalnije, da li je moguće da ono bude u isto vreme i glorifikovano, pa makar i ironično. Voleo bih da vidim, ali ne verujem da bi to bilo bolje nego što je Jean-Stephane Sauvaire uradio.

Johnny Mad Dog je petnaestogodišnji momak sa kalašnjikovim, kakvih je Afrika poslednjih godina upoznala i izgubila mnogo. Verovatno otet od svoje porodice kada je imao deset ili nešto više godina, Johnny je brutalnim drilom i uz pomoć droga istreniran (da, baš kao buldog) da slepo sledi naredbe svog pretpostavljenog (uzgajanog na sličan način) i da nemilosrdno učestvuje u borbi protiv lošeg i nepravednog sistema personifikovanog u „zlom“ predsedniku koga treba da zameni bolji i pravedniji. Iako u Johnny Mad Dog nije rečeno o kojoj zemlji se radi, Sijera Leone, Sudan, Uganda, Somalija, Kongo su samo neke od zemalja u kojima su se slične stvari odigravale ili se i dalje odigravaju. Sauvairea očigledno nije zanimalo da pravi politikantski film i da bude prinuđen da zauzima strane kako bi na kraju dobio Oskara. Zato njegov film tu stranu priče tretira kroz seriju prepoznatljivih klišea (dobar-loš predsednik, siromaštvo, nesposobni UN, rušenje televizije, gerilska borba, jalova pobeda), a svoj fokus stavlja na jedinicu koju predvodi neustrašivi Johnny Mad Dog i sa par efektnih detalja uspeva da da vrlo autentičan portret ovih ratnika.




Radnja Mad Dog-a obuhvata par dana tokom kojih pratimo napredovanje gerilskih trupa ka, pretpostavljam, prestonici neke afričke države kojoj predstoji još jedna od brutalnih i besmislenih smena vlasti. Sauvaire ne pokušava da početkom ili krajem priče ostvari nekakav simbolički potencijal, tako da se regrutacija nekog deteta, kojom, uslovno rečeno, počinje film ne završava njegovim unapređenjem ili smrću. Naprotiv, ono pogine mnogo ranije, čak to jedva i primetimo. Izbegavajući frontalni sudar sa patetikom, što bi ovde bilo lako kao skrenuti u kanjon Morače pri brzini od 150km/h, Sauvaire je spontano u paralelni tok uključio i priču o mladoj Afrikanki koja zahvaljujući Mad Dogovim akcijama ostaje bez mlađeg brata, a potom i bez oca invalida. Njihove sudbine se u dva navrata ukrštaju, i ovaj drugi predstavlja jednu od najboljih ljubavnih scena ikada. Ako prihvatite da je ljubav mazohizam.

Mad Dogovi dogovi su divlja, razularena, brutalna trupica. Obučeni u bizarno sklepane kostime (venčanicu, leptirova krila, sa kacigama na glavama) kojima bivaju prepoznatljiv strah i trepet seljanima koje terorišu, oni su nesposobni da veruju bilo kome sem naređenjima i zbog toga im treba oko 4 sekunde da odluče da ubiju nekoga. Međutim, Sauvaire, lukavo, kroz nekoliko „otvorenih“ detalja pušta da zavirimo u njihove prirode, samo da bi nas uverio da oni uprkos svemu i dalje jesu deca. Jednom, Mad Dog i ekipa će naći uzi, za koji je Johnny u nekom filmu video da ga koriste Izraelci i Chuck Norris- njegovo upozorenje grupi je da budu oprezni, jer to znači da su u blizini ili Izraelci ili Chuck Norris. Sledeći put, njegov zamenik, fenomenalnog ratničkog imena No Good Advice, otima nekom seljaku prase kao plen za svoju grupu. Ali, kada dođe trenutak da prase prikolju, on to ne dozvoljava, jer se u međuvremenu zbližio sa njim. Iako je prase sve vreme svezano i prebačeno preko njegovih ramena! Sauvaire nas nije zamajavao imbecilnim scenama u kojima bi se No Good igrao sa gicom. On zna da ćemo mu mi poverovati da je tom detetu preko potrebno da sa nekim/ nečim uspostavi odnos, pa makar to bilo i prase na njegovim ramenima.

Johnny Mad Dog će, kao stariji, imati par ljubavnih scena, od kojih makar dve deluju kao silovanje, tokom kojih ćemo videti da on uprkos gaženju u krvi do kolena, ipak, za neke stvari i dalje samo blentavi tinejdžer. Na samom kraju ukazaće se prilika da Johnny prođe kroz „istinu & pomirenje“, ali Sauvaire bez mnogo milosti pokazuje koji je jedini način za to.

Johnny Mad Dog je pri tome fenomenalno slikan, a ponekad nije jasno kako je Sauvaireu pošlo za rukom da tako dobro organizuje hiljade statista, a da nema ni trunke od „kvazi-dokumentarnog dovijanja“. Čak, i ako vam se scene svojom agresivnošću učine previše repetativnim, obratite pažnju- svaki put onaj nemogući prag brutalnosti podignut je za još malo u odnosu na prethodni put. I što je najgore, čini se da je moguće da će i sledeći put taj prag biti još viši.

selektah: 9plus/ 10