LJUBAV JE... kad jedna nada napravi mesta drugoj

TIGA – Ciao! (PIAS)





Tiga, kao i nekoliko izvođača koji su se pojavili otprilike u isto vreme kada i on (mislim na Gonzalesa i Peaches) koji su, gle čuda, takođe Kanađani, svoj imidž gradi na eksploataciji vrlo ograničenog izvođačkog talenta koji u velikoj meri krči sebi put proračunatom samo-kontekstualizacijom. Šta zapravo hoće da kaže mudri Slobodan- i Tiga i ono dvoje pomenutih svoje „pop-persone“ grade na atraktivnom imidžu, snažnim vezama sa klupskom scenom (i njenim slično pozicioniranim predstavnicima), dok njihova muzika u impozantnoj meri koketira sa modnim svetom, koji opet, gde god da namiriše kemp, pop-art-glamur ili bilo kakvu homo-erotičnost mora da zabije njušku do kraja. Ta vrsta veze omogućuje i jednima i drugima najpoželjnije epitete na obe scene: aktuelni, glamurozni, provokativni, šik... Ali i profit.

Na svom drugom albumu Tiga u nameri menja jednu stvar dok je izvedba tek naoko „isto to, čak ne ni mnogo drugačije nego do sada". Pre svega, Tiga je u pomoć, pored starih znanaca Soulwax, pozvao i Jori-ja Hulkkonena i Jamesa LSD Soundsystem Murphyja, ali od njih nije zatražio da od njega prave pop zvezdu, već zvezdu plesne scene, ali po receptu za pop zvezdu! Iako je naveden kao ko-autor i ko-producent materijala, Tiga je, baš kao Britney, prepušten na milost i nemilost svojih producenata i, baš kao i ona, drži čitav materijal na okupu, bolje nego bilo šta drugo. Ciao!, istina, ne nudi takvu šarolikost kao Circus i tu je za analogiju sa Britney daleko zahvalniji prethodni Blackout.

Ciao! crpi ideje iz trenutne popularnosti italo (i svakog drugog) diska, koji više nego prija Tiginim ograničenim i sintetičkim vokalnim kapacitetima. Na pop pesmi se insistira tek u par navrata (totalni petšopbojs u Luxury ili irejžr u Turn The Night On), iako imate utisak da je sve vreme tako, dok u daleko većoj meri Tiga pesme pohodi kao neki androidni-MC upumpavajući dinamiku i energiju ponavljanjima rečenica koje bi se značenjski mogle definisati kao „(po)modni dadaizam“ (Beep-Beep-Beep ili Sex O’Clock- ne znam koja je bolji primer).

Ono čime Ciao! kida su fenomenalno isproducirane i još fenomenalnije iskomponovane sint linije čiji se koreni bukvalno mogu povući od Kraftwerk (Gentle Giant), preko prvih sličnih improvizacija u hip-hopu (bistibojasta Mind Dimension ili Shoes), preko ranog hausa, sve do neo-diska koji Italijani rade bolje. Kao kontrast njima, ili bolje rečeno- kao „savršeno dopunjujući deo“, imamo bazične, čiste, jasne haus ritmove, tek povremeno (nestvarnonestvarnonestvarno opaka Overtime) prošarane distorziranim basom kao na ranim remiks radovima Pet Shop Boys. Mada će nekima s pravom dizanje u ovoj pesmi zvučati kao stondirani rimejk Josh Winkove Higher State Of Consciousness.

I nemam više strpljenja da razvlačim priču o ovoj ploči, jer od početka želim samo da vam kažem- ovo je jedan od najboljih albuma ove godine. Nabavite ODMAH!

selektah: * * * * *