Nisam siguran o čemu bi trebalo da razmišljamo ili maštamo dok slušamo ovaj album, nisam siguran ni šta bi zbog njega ili uz njega trebalo da osećamo, nisam siguran da li bi trebalo da ga slušamo sami ili u društvu, nisam siguran da li uz njega treba da čitamo neku knjigu, a nisam siguran ni iz kog veka bi ona trebalo da bude. Nisam siguran ni da St. Vincent zna. Njen drugi album po redu, Actor, vidite, zvuči vrlo sebično.
Annie, kako je pravo ime sentvinsentove, lepo peva. Njen glas deluje odmereno, umereno-hladno, na momente senzualno. Deluje kao da su joj i Feist i Letitia Stereolab na pameti. Međutim to ne znači da je repetativan i da je seksi, već da je frigidan i da ima duge noge (koje daju lažnu nadu). Obgrlite takav glas aranžmanima koji bi bili ponosni da ih neko okarakteriše kao „post-klasične“, prošarajte upadima elektronike koji deluju kao loša imitiacija onoga što su Bjork i Nellee Hooper isprobavali na Debut (davne 1993.!) i dobićete jedan loš američki album koji je imao iskrenu želju da zvuči „evropski“.
I mislim da mini-frust govori iz ekipe na Pitchforku kada ovom izdanju daje, pa bar za-5-ocena-više- precenjenih 8.5.
Neke pesme, poput The Strangers ili još bolje The Neighbours, imaju lepe, sladunjavo-melanholične, melodije i da su bile producirane sa nešto manje ambicija (šta li je ovde tražio John Congleton iz post-nojz benda Paper Chase?) mogle su da prođu čak i kao erotični goth-folk na tragu Marisse Nadler ili kao ženskastija varijanta kantri-folk Engleskinje Kathryn Williams.
Ne odbijam mogućnost da bi Actor mogao da mi se dopadne još više ako bi se mazohistički izložio seriji dodatnih preslušavanja, ali... čemu? Ima vas koji hoćete i previše.
selektah: **minus
No comments:
Post a Comment