11 June 2009

SAUNA

Najlepše je kad se plašite od nečega što vam izgleda nepoznato, možda ne baš i kada izgleda nejasno










Sauna je finski art house horor sleš meta-misterija sleš kvazi-bergmanovska studija o mogućnosti iskupljenja verom. Ili neverom.

Ali mnogo je bizarnije to što su od reditelja Antti-Jussi Annila (koji ima tek trideset godina), a ako je verovati komentarima na imdb.com-u, producenti tražili da od ovog materijala napravi tinejdžersku slešer komediju. U to je, zapravo, najteže poverovati.

Film pre svega fascinira svojom fenomenalnom fotografijom. Smešten u doba kada je kuga bila „in“ pretnja, a Rusi i Šveđani crtali granicu između svoje dve teritorije nakon dvadesetpetogodišnjeg rata (a čime se ovaj film bavi), Annila uspeva da kreira moćnu atmosferu zbog koje ono malo radnje deluje kao da se odvija između božijeg i đavoljeg daha. Zima, bestragija, izmaglica, šume bez lišća, siromaštvo, musava vojska, drvene kolibe, razmazane ikone i- sauna, u sred močvare, koja izgleda kao manje atomsko sklonište nekog od novobeogradskih blokova.



Pratimo dva brata, Eerika (psiho) i Knuta (crta mape), koji imaju nezahvalan zadatak da sa svojim kolegama Rusima prođu graničnim pojasom i ubeleže granicu, kako bi se znalo čija carevina i čija religija gde ubira porez, odnosno duše. No već na samom početku puta desi im se peh. Eerik „konvertovanog“ domaćina jednog doma izbode toliko puta da se umorite gledajući prizor, dok oba brata zaborave njegovu kćer u zabravljenoj podrumskoj zemunici koja se nalazi nedaleko od kuće. Kao i u većini japanskih filmova, ovo dovodi do lošeg vajba koji prati ekspediciju, kao i do pojave devojčica koje...

Fenomenalna fotografija, precizna režija, izvrsni kostimi, ludačka montaža, jednostavni, ali superefektni efekti čine da tokom Saune imate utisak da gledate film čija namera nije da vas plaši, već da vam usadi strah, što i jeste kvalitet najboljih horora. Međutim, ta Sauna bi morala da traje, makar, dva i po sata, a ne samo pola od toga. Nisam upoznat sa trivijom oko snimanja ovog filma, ali sve, majke mi, deluje kao da je Annvil imao para da realizuje samo 50-60% scenarija, pa je onda snimio šta je mogao, najbolje što je mogao u nadi da će kako-tako spojiti početak i kraj priče.




Zahvaljujući tome film ima dosta nejasnoća na elemenatrnom nivou. Svaka treća scena je elipsa koja se nikada ne objasni (ili barem ne do kraja). To, naravno, ostavlja dovoljno prostora da se svaki gledalac učita koliko mu drago i da se prži na vatrici sopstvenih strahova, ali, kako idemo pri kraju, kriptičnost počinje da biva kontraproduktivna i gledalac (ja) ostaje i malo frustriran prizorima koji, iako su među najboljim koje je viđao po hororima (poslednja scena na potoku, recimo), na značenjskom nivou, nažalost, ne objašnjavaju ama baš ništa.

Zbog toga...

selektah: 7 plus / 10


2 comments:

  1. samo mi jos novi strahovi trebaju...:)

    ReplyDelete
  2. kritika za film ti je potpuno adekvatna (i pohvale i zamerke)...zaboravio si samo da pomeneš još jednu vrednost filma koja se ogleda u odličnom izboru glumaca i mislim da sam shvatio šta je pisac hteo da kaže sa poslednjom scenom na potoku: najveći horor je kada izgubiš priliku za iskupljenjem tj. poslednja želja Erika je bila da spasi dečji život nudeći svoj u zamenu u vidu pokušaja iskupljivanja svojih grehova ili bar delimičnog poravnjavanja sa zločinima koje je počinio, što mu je oduzeto na sceni u potoku (no piece for the wicked)

    ReplyDelete