CRIPPTICS: THE HILLS RUN RED

Misli mojom glavom: Crippled Avenger

Kao iskren ljubitelj D(irect)T(o)V(ideo) filmova, uvek sam imao najviše problema sa DTV hororima. Naime, dok je kod akcije ili komedije jasno da se u DTV izdanju prikazuju neki potrošeni ili prevaziđeni obrasci tih žanrova koje studiji ne smatraju relevantnim za bioskop, ali im je jasno da oni i dalje imaju svoje fanove - kao što u njima glume popularni glumci koji nisu dovoljno reputable za bioskop uprkos velikoj fanbazi - horor je još u VHS vreme bio prisutan sa naslovima koji naprosto nisu dobacivali do bioskopa jer su bili suviše jeftini i slabi, derivativni i sl.

Tako je bilo i na početku DVDa.

DVD filmovi se naravno razlikuju od VHSa i to će potvrditi svaki fan. Međutim, u početku je DVD takođe bio mesto za horore koji nisu dobacili do bioskopa.

Međutim, kad je krenula DTV produkcija, odjednom se postavilo pitanje, koja je njena svrha - da li se za DVD prave filmovi koji su suviše formalno arhaični za bioskop? Za tim suštinski nema potrebe jer se danas apsolutno sve forme horora uključujući i najreakcionarnije forme slešera smatraju podesnim za bioskop. Da li su to sequeli serijala? Donekle, ali i danas postoje theatrical serijali poput Saw ili Final Destination koji su odavno iskoračili iz okvira nastavka sa smislom u puku eksploataciju, dakle ni to nije primarni cilj.

Ono što je se dakle postavilo kao dilema jeste - okej, nezavisni producenti i sirotinja snimaju šta mogu, ali ako studiji koji greenlightuju thearical filmove počnu da snimaju DTV horor šta je njihov cilj? Da idu korak dalje od onoga što inače mogu da plasiraju u u bioskope? Da pruže više naslova sličnog profila kao što su oni na bioskopskom meniju? Da uzmu novac od hardcore fanova za koje nema ništa u bioskopu, ali ih ima sasvim dovoljno da opravdaju DTV izdanje?

Odgovor na ova pitanja čekao sam sa strepnjom, ali i određenom dozom optimizma jer se u DTV hororu teorijski mogla stvoriti atmosfera slična onoj u B-filmu sedamdesetih kada je nekoliko talentovanih ljudi angažovano da hrani prikazivačku mašinu. U najmanju ruku, očekivao sam da će se u DTV hororu pojaviti neki od starih & zaboravljenih majstora.

Nažalost, izuzev Blair Witch ekipe, slabo su se mladi talenti opredeljivali za DTV i više su išli linijom Sundance horora koja zbog svog koketiranja sa indie konvencijom ima druga ograničenja.

Warner Premiere je među prvima sa Tony Krantzom počeo da radi DTV sa nekakvom ambicijom preko etikete Raw Feed i ideja iza tih filmova bila je da se za male pare snimaju zanimljivi filmovi sa solidnom autonomijom reditelja i ta serija filmova ponudila je nekoliko interesantnih naslova, ali ništa naročito dobro kao standalone naslov.

Krantzovi filmovi su imali poneku foru na nivou premise, podele ili režije, u pojedinim slučajevima ličili su na solidne TV filmove kakvi su pre desetak godina išli na kablovsku televiziju. Ono što je međutim bila njihova prednost jeste to što nisu bili exploitation na prvu loptu već su pokušavali da budu inteligentniji od proseka.

Kada su Joel Silver i Robert Zeemckis 1999. počeli sa svojom kućom Dark Castle, u prvih nekoliko naslova su rimejkovali Castlea i išli njegovom linijom gimmick-driven horor-showa. U međuvremenu, Zemeckis se povukao iz te priče, a Silverov Dark Castle postao je Warnerova etiketa za mid-budget genrea fare opšte prakse.

U tom smislu, očekivao sam dosta od filma The Hills Run Red Dave Parkera koji dolazi iz Dark Castlea i što je još važnije spada među DTV horore koji su dobili izuzetne kritike u kojima piše da je to u najmanju fuku film iznad proseka.

Ponadao sam se da će Hills Run Red ponuditi nešto čega nema inače u theatrical filmovima. Međutim, ono što me je pre svega zapanjilo jeste jako tanka egzekucija. Koliko god da je taj film sniman u Bugarskoj, on zaista ne liči na film i deluje kao epizoda slabije TV serije u tehničkom smislu. Kao ljubitelj DTVa dakako preferiram rumunski u odnosu na bugarski DTV, ali ipak i bugarski uglavnom izgleda bolje od ovoga. Rediteljski postupak je bezidejan i jedino što ga spasava od totalnog kolapsa jeste jednostavnost u pristupu priči svojstvena DTV hackerima. Ambicije filma su toliko jasne da reditelj ne može previše da zaluta.


Scena nasilja su realizovane ispod proseka. Krvoproliće izgleda jadno i neubedljivo. U pojedinim scenama, imajući u vidu temu filma, mislio sam čak da će ti zaklani ljudi ustati i da je to sve šala. Nažalost, ne, Parker je želeo da nas ubedi kako oni stvarno ginu. Jedino gore od nasilja realizovana je golotinja koja je bazirana na neubedljivim situacijama i artificijelnom osvetljenju koja ubijaju svaku senzualnost u spoju sa potpuno miscastovanom Sophie Monk koja je inače poznata starleta i koju bi svako sa pola mozga potpuno drugačije snimao. Naime, Sophie Monk je na početku karijere igrala Marilyn Monroe u biografskom filmu o Nathalie Wood i valjda bi od tada trebalo da bude jasno da je ona pre svega seks simbol na nivou znaka, što je kasnije bilo jasno i u Sex And Death 101, Click-u ili Spring Breakdown-u, da je ona glumica koja igra simbole bimboa u PG-13 filmova i da je njeno skidanje na ekranu po definiciji potpuno deplasirano jer ona igra nekoga ko je sexy, ali ona sama po sebi nije sexy jer je njena čulnost prenaglašena.

Ako su nasilje i seks aduti ovog filma, onda je to sve ostalo samo na nivou pokušaja.

Međutim, ono što je kao neka suštinska dimenzija po kojoj bi ovaj film trebalo da se izdvoji jeste ideja o potrazi za starim filmom, životom koji u rukama ludog reditelja postaje horor film i sl., a to su premise koje su toliko passe da ove godine čak i u Srbiji imamo dva takva filma. Ako tome dodamo relativno nedavni Cigarette Burns Johna Carpentera, čak ni ta ideja nadogradnje filma ne stoji.

O ideološkoj dimenziji filma da strašan horor prave bolesni ljudi neću ni da govorim. To je uostalom potpuno deplasirano u startu, ali mora se pomenuti jer nema ničeg licemernijeg od lošeg filma koji komentariše pravljenje filma. Ako tome dodamo da tinejdžerskoj ciljnoj grupi ovog filma, po definiciji, ideja potrage za starim hororom neće imati previše smisla, a da će zato iziritirati sve one koje je ta tema privukla, ovaj pokušaj genrebendinga je čist autogol.

Kad je reč o formi, ja u tom smislu nemam ništa protiv filmova koji se obraćaju tinejdžerima i pokušavaju da im serviraju udicu za nešto ozbiljnije, ali ovo nije taj film jer se čak i u DTV miljeu mogu naći bolji naslovi.

Ono što bi se eventualno moglo izneti kao vrlina filma jeste to što je kratak, što imamo sreće da nije reč o filmu koji traje 80 minuta a ostavlja utisak kao da traje 180.

Ono što mi je krivo jeste što sam zaista želeo da mi se ovaj film dopadne. A uz sve to, pošto je reč o DTV naslovu, niam čak imao ni neka očekivanja već samo dobru volju, u svemu sam pokušao da nađem nešto pozitivno i na kraju mi to nije uspelo.

* 1/2 / * * * *

tekst prenesen uz dozvolu autora sa vebsajta Novi kadrovi