FUDBAL (DEO PRVI): THE DAMNED UNITED

Niti me interesuje, niti imam pojma o fudbalu. Najbolji fudbalski film koji sam u životu gledao? Kung Fu Soccer!

Pošto pretpostavljam da se većina čitalačke publike ovog bloga razume u fudbal koliko i ja (čast izuzecima!), dozvolite mi da vam prvo iznesem činjenice sa kojima me ovaj film bez potcenjivanja upoznao. Brian Clough je 1968. kao fudbalski trener radio u klubu Derby County koji je igrao pri dnu druge engleske lige. Za godinu dana doveo ga je u prvu ligu, a nedugo zatim i na samo njeno čelo. Ogromnu pomoć u tom uspehu pružio mu je njegov asistent Peter Taylor. Međutim, Clough je imao jednu veliku manu. Osećao se užasno inferiornim u odnosu na tadašnjeg trenera Leeds Uniteda, Dona Revieja, koji mu je tokom prvog gostovanja Leedsa u Derby-ju uskratio kolegijalno rukovanje i time ga u njegovim očima ponizio. Revie je, inače, u to vreme praktikovao ono što se, verujem, u fudbalskom slengu naziva „engleksom igrom“, a u praksi znači „skrljaj, mlatni, udri koga stigneš“. Film The Damned United počinje 1974. godine kada Brian Clough zamenjuje Dona Revieja na mestu trenera Leeds United-a, jer ovaj odlazi na čelo engleske reprezentacije.

Međutim, The Damned United nije film o fudbalu. On je romantična komedija o odnosu Clougha i Taylora, u kojoj se Revie pojavljuje kao Cloughova „neostvarena ambicija“ koja, usuđujem se da kažem, šekspirijanski sabotira ovaj odnos. Iako je zasnovan na istoimenom romanu Davida Peacea, čini mi se da ovaj film najviše duguje svom reditelju i majstorskom timu glumaca.

Tom Hooper je iskalio svoj osećaj za komediju i dramu radeći kao TV reditelj na serijama Cold Feet i John Adams, a pokazao se kao vanserijski reditelj glumaca u TV filmu Longford koji se bavi čuvenim slučajem deco-ubice Myre Hindley. Ako niste gledali, to vam je must seen! Kroz fenomenalnu fotografiju (Engleska skoro nije tako lepo izgledala, uprkos kiši, oblacima i... Englezima), Hooper, bez ikakve želje za kontroverzom, a sa morem simpatija, priča priču o Cloughu koga je prezir prema Revieju skoro „razveo“ od jednog jedinog prijatelja koji je bio uz njega sve vreme. Clough i Taylor, predstavljeni su kao entuzijastični i iskreni promoteri „fudbala kao čarobne igre“, koji, nažalost i na sreću, ne umeju jedan bez drugoga. Ljubav do groba- o, da!

Michael Sheen, koji je već u Frost/ Nixon-u pokazao da spada u prvu ligu engleskih glumaca, donosi Clougha kao šarmantnog posvećenika koji je Revie-a osećao kao nepravdu, ne samo prema sebi, već i prema ideji fudbala. Peter Taylor, u interpretaciji vazda bezgrešnog Timothy-ja Spalla, dosledno je i sa puno emocija odigrao ulogu „verne ljube“ koja prati svog izabranika sve do kraja i spremna je sve da mu oprosti. „Lošeg momka“, Revieja, Colm Meaney dočarao je kao nadmenog i arogantnog tipa, čak i preinsistirajući na tome, ali sve zarad Hooperove zamisli da u romantičnoj verziji priče o Cloughu i Tayloru, on bude skoro komična kruela de vil.

Radnja filma neprekidno trči napred-nazad, otkrivajući nam Cloughov put uspeha i kontrastirajući ga trenerskom i ljudskom debaklu koji ga je sačekao po dolasku u Leeds. Ritam filma je izvanredan, baš kao i upotrebljeni dokumentarni snimci, od kojih su neki retuširani tako da i Sheen bude u njima. I kao što sam već napomeuo, i opet ću, fotografija koja dočarava sedamdesete je za pet koplja iznad svega na šta nas je engleski film navikao.

Čini mi se da je nesrećna Rok barka trebalo ovako da izgleda, čini mi se da je ona želela da kroz jedan istorijski događaj prelomi priču o prijateljstvu, o bitnosti insistiranja na ideji koja stoji iza stvari (tamo su to bile radio-stanice, a ovde fudbal), a ne samo pukoj ambiciji i komercijalizaciji koju ona omogućuje.

Ne verujem da ću posle ovog filma sebi kupiti fudbalsku loptu i Zvedin dres, ali Kung Fu Soccer mi više nije najbolji film o fudbalu.

selektah: 10 / 10