MIDDLE OF NOWHERE

Jedan mali film koji ne pamtite ni po čemu drugom sem po tome što je od početka do kraja… “mali”

Pretpostavljam da su scenariji poput ovoga koji je Michelle Morgan napisala za Middle Of Nowhere idealni za srpske filmske fondove. Oni se bave ljudima, njihovim muk(ic)ama, ideološki zadiru samo na Božiju teritoriju (“život je baaaš zajeban”), mogu da se puštaju na festivalima i da odbrane obraz utisku “da nije da se baš ništa ne dešava (za pare poreskih obveznika)”, a pri tome deluju i dovoljno mladalački da omladina ima šta da gleda u bioskopima. A još je bizarnije da ih se prihvataju autori (John Stockwell) koji su kako juče režirali thrid-world horore (Turistas) ili filmove na banjskim lokacijama (Into The Blue, Blue Crush).

Dorian (Anton Yelchin) je usvojeni sin bogate porodice Spitz koji ne shvata ozbiljno očekivanja svojih roditelja. Nije jasno zašto onda film počinje rođendanom njegove sestre koju, baš kao i maćehu (?!) više nikada ne vidimo. S druge strane ekonomske vertikale imamo Grace (simpatična Eva Amurri) koja ne može da dobije studentski kredit, jer joj je mama (njena stvarna mama, Susan Sarandon) probila sve limite na kreditnim karticama koje je otvorila na njeno ime. Njih dvoje sreću se na radnom zadatku (svako po svojoj kazni) u lokalnom vodenom parku. Dorian počinje da diluje vutru lokalnim šmokljanima, a Grace postaje njegov vozač, ne bi li zaradila neku kintu. To je ujedno i nakontroverzniji momenat ovog filma.

U nastavku, Stockwell će nas impresionirati svojim zaćuđujućim odbijanjem da bilo šta promeni u ionako/obično nenametljivoj vizuelnoj matrici ovakvih filmova. Waterpark možda pruža “veštačku životnu radost” nasuprot “surove realnosti”, ali način na koji je dočaran jedva da prevazilazi umetničke domete Kontikijevih reportaža. Ni na dramaturškom planu ne stojimo bolje.

Dorianovom liku je dosta nakaradno nakačeno da je usvojen, pa tako i buđenje njegovog interesa za biološkom majkom, kao i naknadni susret nemaju apsolutno nikakvu emocionalnu rezonancu. Graceina mama, sa druge strane, ima toliko spornih momenata u svom liku da je film bez problema mogao biti samo o njoj. Ispod svih tih “spoljnjih” problema proviruje ljubavna romansa između Doriana i Grace i sve deluje da je Middle Of Nowhere (kao uzrasna i geografska odrednica) trebalo da bude “coming of age” film koji se izgubio u nikudanevodećim aktivnostima (dilovanje vutre) ili nepotrebnom razvijanju pod-radnji (Graceina sestra manekenka). Izgubljen u pokušajima da potkači toliko toga Stockwell je uspeo da nam potroši vreme, a da ne učini da nešto naročito zavolimo junake ili se vežemo za njih, što je neophodni most ka ovakvim filmovima.

Na kraju sklepani hepiend pre ide u prilog tezi da je moto “život ide dalje” nekakva nužnost na koju moramo da se naviknemo, nego optimistički moto.

selektah: 3 / 10