FERRIS BUELLER’S DAY OFF

23 godine kasnije (moj zakasneli tribjut)

Ode John Hughes. (Ne)zgodna prilika da se podsetim jednog od svetlih momenata njegove karijere.

Matthew Broderick baš i nije bio idol moje mladosti. Moji favoriti su bili Coreyi (Haim i Feldman) i njihove natapirane kosice sa repovima zauvek zakopane u osamdesetim, baš Breakfast Club (ima li nekog da nije?) i nešto manje Pretty In Pink. kao i filmovi u kojima su igrali. To ne važi i za Hughesa. I onda i sada sam obožavao

Ferris Bueller’s Day Off danas izgleda prilično zastarelo. Počevši od dosta mlakog i neubedljivo prikazanog provoda koji Ferris i drugari imaju tokom dana, preko Home Alone momenata sa direktorom škole do jednog od najčešće korištenih momenata u filmovima osamdesetih- mehaničkoj skalameriji koja perfektno zamenjuje nečije prisustvo. Međutim, u ideji, Bueller je vitalniji nego u zlatno doba reganizma kome je prepredeno pokazao srednji prst (scene predavanja u školi).

Tokom filma Ferris Bueller ne želi da ostane nejasan i zato se u nekoliko navrata obraća kameri. Taj deziluzionistički momenat u isto vreme i kompromituje i ojačava njegovu “filozofiju”. S jedne strane svakim njegovim obraćanjem sva “zlodela” koja je počinio deluju manje stvarno, s druge- direktan govor u kameru deluje sugestivnije i brže podstiče na akciju. Kako god, Hughes se obezbedio.

Ono što nam Ferris saopštava i nije tako veselo. Sledećeg leta on i Cameron će otići u različite škole i to će biti kraj njegovog prijateljstva. Isto važi i za njegovu curu Sloane koja je godinu dana mlađa. Zato Ferrisova želja da je oženi deluje i smešno i tužno. Hughes je, očigledno, Ferrisu u usta stavio sopstvena bolna iskustva. Poruka sa kojom nas Ferris sačekuje i ostavlja – da je život kratak i da je u poređenju sa tim bekstvo iz škole zarad gustiranja uzbudljivijih stvari pre neophodan korak nego ikakav prekršaj – jeste večita poruka koja mangupsku avanturu natkriljuje ozbiljnijom metaforom. Iskakanje iz predvidljivih i nametnutih okvira jeste ono parčence života kada nam brzina kojom jurimo kroz njega mrsi kose. Buellerovo odn. Hughesovo iskakanje je iskalkulisano i privremeno, možda i pomirljivo defetističko, ali njih dvojica nisu nerazumni- oni od života uzimaju koliko mogu i kad mogu. Deset dana- deset dana! Neko toliko “ispadajućih dana” ne skupi ni za ceo život. A kroz slično iskustvo prolazi i Ferrisova sestra Jeanie (u interpretaciji zaboravljene Jennifer Grey), kao i njegov drug Cameron koji nakon nečega što liči na nervni slom uništava očev Ferarija i time simbolično objavljuje rat materijalnom društvu odn. sistemu koji ga sprovodi. A možda sam ja samo skriveni levičar, pritajeni komunista…

Nisam siguran da bi rimejk (o kome se već godinama priča) mogao da nam kaže nešto što Ferris već nije. Osim da je Ferris lagao. A to smo već videli u Marekovom Less Than Zero.