PALERMO SHOOTING

Čak i bez konfirmacije na odjavnoj špici dovoljno smo prestravljeni i naslućivanjem da je Wenders u jednom filmu napravio posvetu sveže preminulim idolima Bergmanu i Antonioniju

Palermo Shooting je u suštini mešavina Antonionijevog Blow Up-a i Bergmanovog Sedmog pečata (da vas sad ne smaram švedskim originalom). Ili koktel. Ili improvizovani omaž. Ili ne baš preterano zanimljiv film koji se dešava u Palermu.

Nemačka pank zvezda Campino (Die Toten Hosen) igra umetničkog i modnog fotografa Finna, blago prezasićenog neiznenađenjima i izvesnostima svoga života, koji nakon jedne lude noći uspeva da fotografiše Smrt. Nakon toga njegov život postaje ispunjen halucinacijima tokom kojih mu se pričinja da Smrt pokušava da ga ubije (shoot) strelom, a on svaki put pokušava da je ponovo fotografiše (shoot, kapirate?!). U međuvremenu, put simbola ga odvodi u Palermo (grč. palermos – velika/ večna luka) u kome fotografiše trudnu ribu zvanu Milla Jovovich (koja igra samu sebe) i sa kojom se epizoda završi pre nego što je i počela. U naknadnom dekodiranju simbola postaće jasno da to što ona traži da njen trudnički stomak (aka Život) bude okružen nečim sitnijim, prirodnijim, manje nabudženim nije slučajno.

Finn u Palermu sreće Flaviju koja je restaurator starih slika i upravo radi na ogromnom zidnom panou iz XV veka koji prikazuje Smrt na konju koja strelama ubija bogatune. Sirotinja je moli da i njih probode, a sam(o) nepogođeni slikar gleda “u kameru”. Složićete se da je ovo sada već prevelika slučajnost, što znači da likovi, radnja i sve ostalo nemaju nikakvu dramsku svrhu, već su isključivo u funkciji Wendersove kontemplacije nad tim šta je zarobljeno u fotografiji (sleš filmu)- život ili smrt svih stvari. Zbog toga nas nešto kasnije ne čudi kada se na mestu bledolikog Bengta Ekerota pojavi brašnom posuti Dennis Hopper i upusti se sa Finnom u jednu od najimbecilnijih metafizičkih rasprava ikada viđenih na filmu (preterujem, but who cares?). Rezultat njihove govorancije je da je Smrt usamljena i da je niko nikada nije zagrlio, kao i da su digitalni aparati smrt za Smrt odn. život. Odjednom postaje bitna i psihološka ravan likova, pa kroz dvostruku ekspoziciju Smrti i Finnove pokojne majke vidimo na koji način je on razvio strah od smrti odn. šta je iniciralo poplavu preispitivanja u njegovom životu.

Izbor Campinoa za glavnu ulogu po mom mišljenju je potpuni promašaj, jer tip ima ukočene obrve i fizički je onemogućen da glumi, plus njegov “stvarni” bekgraund nije doneo ništa u priču, tj ništa što bih ja prepoznao, dakle- ništa. Ali je zato učinio da šetnje Palermom iz nekog razloga deluju kao “star-specijal” neke Travel Channel emisije.

Proces je, dakle, dosta neuverljiv i skoro šarlatanski. A nauk?

Digitalne kamere su zlo. Ne plašite se smrti, vaši dani su već obračunati i uteftereni, ne možete ništa da promenite. Ljubav pobeđuje. Ljubav treba da bude na kraju, da kraja ne bi bilo. Digitalne kamere su zlo, ali slikanje mobilnim je OK.

Wenders ovaj film nije snimio opremom koju mu je ostav Carl Theodor Dreyer.

selektah: 2/ 10