A WEDDING

31 godinu kasnije

Što više gledam Altmana (da, tek sada, fuck off!) to više uživam u njemu i shvatam da će najveći deo njegovog opusa zaista ostati besmrtan. Jer ništa nije dugovečnije od posmatranja ljudi. Ta vrsta intelektual(izira)nog tračarenja ostaje osnovni metod njegovog pristupa svojim likovima i uprkos utisku da svaki put gledam „isti film“ samo sa drugim ljudima uvek mi je zanimljivo da vidim sa koliko promućurnosti je pospajao njihove sudbine.

Zato su venčanje i Altman „marriage made in heaven“ što bi se reklo. Irci udaju ćerku, Italijani sina, ovi prvi su nouveaux riches koji su pare zaradili na autoprevozništvu, a ovi drugi su stari buržuji solidno uvučeni u sve probleme koji (o)čekaju jednu „Dinastiju“. Altman nas sa njima upoznaje kroz ceremoniju crkvenog venčanja koje je uprkos podignutim nosevima ukusno dočaran debakl.

A dok u crkvi traje venčanje, u domu Italijana (zapravo, samo je ćale Italijan, ostali su neki „stari Ameri“) teku pripreme za proslavu istog. Baka koja je na samrti umire baš u trenutku kada svadbena kolona ulazi u dvorište. Nakon toga, Altman počinje da se muva među gostima i nama vrlo brzo postaje jasno ko je ko, kao i šta kome preti od koga. A Wedding nije samo satira skorojevića kojima su pomršeni konci, to je komedija o ljudima koji svoj društveni položaj osećaju kao jaram oko vrata i pri pokušajima da taj jaram skinu ispadaju smešni ili tužni ili i jedno i drugo. Angažovani staf nosilac je slepstik komičnosti, dok su i jedna i druga rodbina nosioci „komplikovanijeg“ humora.

Ono na šta sam ovaj put pomislio gledajući kako se junaci roje ispred kamere jeste Shakespearov San letnje noći. A Wedding nema ništa od te fantazmagoričnosti, ali priglupa zanesenost nekih likova, trapavost njihovog morala, samobolećivost deluju kao neki svet za sebe. (Mladi) junaci nisu samo blesavo zaljubljeni, već su ozbiljno zagazili u komplikovane posledice svojih postupaka, ali u ovom skučenom prostoru i vremenu (samo jedno popodne) svi oni deluju izgubljeno i nađeno kao u Shakespearovom komadu. Plus seksualni drajv i ovde pravi osnovnu pometnju.

I dalje mi ostaje superdivljenja vredna Altmanova umešnost da pohvata sve te detalje, da ih zamisli, da ih navede, da ih izorganizuje, da ih uklopi, baš kao što i dalje ne verujem da neki ljudi takav rediteljski postupak nazivaju „uključivanjem kamere“.