500 DAYS OF SUMMER

Love Will Tear Us Apart. Što je sasvim OK, jer nas je ona i spojila

500 Days of Summer je više esej, nego film. Esej o tome šta je prava ljubav, kako je prepoznati, kako je održati i zadržati i, najvažnije od svega, da li je osećaj prave ljubavi (soulmejtstva- ako tražite „uvek više“) zapravo nešto što postoji samo u „očima onoga koji oseća“.

Kako verujem da je ovo film u kome ćete, hteli ne hteli, biti prinuđeni da odaberete stranu- njenu ili njegovu, reći ću vam da sam ja odabrao- njenu.

Priča je vrlo jednostavna. Dečak upozna curu i zaljubi se u nju. Cura mu iskreno i otvoreno kaže da ona ne zna šta hoće tj da zna šta neće tj da je njoj prijateljska varijanta skroz OK. Njih dvoje zajedno provedu nekih 280 dana, nakon čega ga ona kašira. On pati, pa je ponovo sretne, pa se ponada, pa se onda ona uda. Za drugog tipa. Koga je slučajno srela. Dok je čitala Dorijana Greja u nekom kafiću. 500 dana nakon što je nju upoznao Dečak sretne drugu curu. Ali sada je pametniji.

500 Days Of Summer je maestralan filmski esej koji ne samo da demistifikuje idilu „klasičnih“ romantičnih komedija/filmova u kojima obećanih dvoje uprkos problemima i razlikama uvek nađu svoju sreću, već je i vrlo duhovita i vrlo pronicljiva studija našeg olakog verovanja u „svemogućnost“ ljubavi. Ljubav ne izaziva ljubav. Nažalost. Izaziva poštovanje, naklonost, lojalnost... Verovati u ljubav je lepo, ali očekivati da ona treba da/ mora da obavezuje druge na to isto je... loše po srce. Ona je bila iskrena, od početka do kraja. Sve ostalo odigralo se (samo) u Njegovoj glavi i Njegovom srcu.

I obratite pažnju, na kraju filma, kada se njih dvoje sretnu na klupi, kada Ona priča o tome kolika je moć slučajnosti... Kakav hebeni zen momenat! Cepa vam se srce, ali je istina. Prelepa nefer istina.

Marc Webb, reditelj, očigledno nije uspeo da se previše ratosilja svog starog posla (muzički spotovi) pa 500 Days Of Summer malo overdozira od nehronološke segmentiranosti i barokne prezasićenosti različitim stilskim rešenjima. Sreća je da oni podižu, „razvedravaju“ ton filma i pomažu pitkosti eseja.

Konačno, kapu treba skinuti i glavnim akterima. Joseph Gordon-Levitt (On) je fenomenalan kao pogubljeni, iskreni „dečkonja u ljubavi“. Zajedno sa Shiaom LaBeoufom, Gordon-Levitt je najtalentovaniji holivudski glumac mlađe generacije, mladi James Stewart, ako mene pitate. Istu količinu komplimenata zaslužuje i Zooey Deschanel , bez koje, skoro ništa u ovom filmu ne bi bilo moguće. Ona je trenutno najveća indi-heroina i ovo je teren čijoj arhitekturi je njen dosadašnji opus bio i podrška i inspiracija. Zooey ima okice ispod kojih usta mogu svašta da vam kažu. I to se u ovom filmu najčešće dešava.

U kanonu ljubavnih filmova, 500 Days Of Summer treba da zauzme neko od slobodnih mesta među najbitnijim filmovima žanra. Generacija X 2.0 nema relevantnijeg filma za svoje post-ljubavne muke.

selektah: 9 / 10