GIGANTIC

Nagomilavanje bizarnosti i dalje ostaje najupotrebljavanije sredstvo za razvoj narativa u američkim nezavisnim filmovima. Ponekad sa većim uspehom, a ponekad sa manjim

Slušam She And Him (Volume One). To je jedna jednostavna i melanholična ploča, poput američkih brakova u pedesetim. Ne, ovaj put ne pokušavam da pronađem muziku koja bi odgovarala filmu o kome pišem (Sufjan Stevens, možda). Samo delim sa vama da me je ovaj film inspirisao da to pustim. Baš koliko i činjenica da u njemu glumi Zooey Deschanel koja je ono „she“ u nazivu benda („him“ je M. Ward, kad sam već posve posrnuo u digresiju). Oh, fuck, ova recenzija ne vodi nikuda. Ali, zar to nije prečesto i slučaj sa nezavisnim filmovima?

Slično Wesu Andersonu i njegovom scenaristi Noahi Baumbachu (Life Aquatic...) i Matt Aselton u svom debitantskom ostvarenju fokus stavlja na porodično okruženje i reperkusije istog na individuu, a njegov film, baš kao i kod ove dvojice, izgleda kao nešto što je moglo nastati kompilacijom ispovesti sopstvenom psihijatru. Koje su, tako sirove, potom ekranizovane i date nama na uvid i tumačenje.

U filmu Gigantic Paul Dano igra Briana koji od malena mašta da usvoji kinesku bebu (!). On radi u salonu za prodaju madraca i kreveta u koji jedan dan dolazi buržuj Al (John Goodman), a nedugo zatim i njegova ćerka Happy (Deschanel) sa kojom će se Brian ubrzo smuvati. Pored toga što je najmlađi od tri sina i što su ga roditelji dobili prilično kasno, pa izgledaju kao njegovi baba i deda, Brian, a možda baš i zbog toga, ima „fight club“ poremećaj pa se povremeno samopovređuje i bije sam sa sobom (sve personifikovano kroz nekog brđanski građenog tipa). Brianov najbolji prijatelj je naučnik Larry koji istražuje zašto neki beli miševi bačeni u bazen sa vodom plivaju i plivaju, a drugi se prepuste i odluče da umru. Ovo poslednje je, lako moguće, metafora za ono čime se film bavi.

Ne treba gubiti nadu. Treba verovati u sebe. Uprkos svemu ne treba odustajati. Čak i kada stvari izgledaju gubavo, desiće se nešto ubavo. Rima mi od sebe dolazi sama, kakav je ovo film, mama?...

Likovi su dopadljivi, ma koliko zaokupljeni bili sumanutim aktivnostima od kojih većina nema nekog naročitog smisla. Ritam je isti od početka do kraja, što povoljno utiče na spavanje tokom filma. Scenografija i fotografija su, s obzirom da smo uglavnom u nekim klaustrofobičnim i sveže renoviranim prostorima, prilično zanimljive i podmuklo podstiču uvrnutu atmosferu.

Na kraju filma, ne verujem da ćete ravnodušno preći preko ponuđene plemenitosti i optimizma, ma koliko oni bili predvidljivi i već-toliko-puta-na-skoro-isti-takav-način viđeni sa istim KRUPNO ispisanim porukama: ne treba gubiti nadu, treba verovati u sebe, uprkos svemu ne treba odustajati, čak i kad stvari izgledaju gubavo, desiće se nešto ubavo... Sve stoji. Uvek. Isto. Neumoljivo. Tačno. Nedostižno.

selektah: 6 / 10