GET READY TO BE BOYZVOICED

9 godina kasnije... still hangin’ tough.

Ako ste voleli Spinal Tap, volećete i Get Ready To Be Boyzvoiced. Tamo su tema sofisticirane i empatične sprdnje bili heavy metalci („boybandovi osamdesetih“), a ovde su to dečačke pop postave koje su harale krajem osamdesetih (poput NKOTB) i čitavim devedesetim (Backstreet Boys, N’Sync, Boyzone, Westlife...). Ne znam zašto se niko pre Norvežana nije setio da napravi sličan film, ali šta je tu je. Da je sve ovo bilo sprovedeno u zemlji sa iole ozbiljnijim tržištem (Nemačka bi bila idealna) i budžet i estetski rezultati ovog filma bili bi bolji. Ovako, dobili smo film koji je ima svojih čari zato što je rađen na „osobenijem“ tržištu, ali i dovodi sam sebe u pitanje upravo zahvaljujući toj činjenici.

Jer ono što je bio ključan momenat postojanja boy bandova bio je XXL momenat u svakom aspektu njihovog postojanja. Bendovi su uglavnom bili konstruisani, a ne osnivani. Tiraži su bili dvocifreno milionski. Devojčice su dobijale svoju prvu mesečnicu par godina ranije od stresa izazvanog patološkom opsesijom nekim od momaka iz benda. Vladalo se kontinentima- i dan danas pamtim scenu dolaska fakin Boys II Men u Australiju (od svih zemalja...) i čitavog niza devojčica koje bukvalno leže onesvešćene duž aerodromskih čekaonica ili su upale u uzemiravajuće izgledajuću histeriju. Na kraju krajeva, upravo je menadžer dva najveća takva benda (BB i N’S), Lou Perlman, nedavno dobio 25 godina zatvora zbog nekakvih silnih finansijskih marifetluka. Zbog svega toga Norveška ne može da bude adekvatan teren za adekvatnu satiru. Ali, Norvežani su dali sve od sebe, naročito glavni glumac, Espen Eckbo, koji je pored toga što igra pet uloga u filmu i reditelj i scenarista ovog filma.

Film prati bend Boyzvoice, koji čine tri brata, tokom njihovog uspona, pada, pa uspona. Eckbo očigledno poznaje materiju i rutinski štiklira sve momente koji bi mogli biti sporni u njihovoj karijeri. Prvo, samo jedan od braće izgleda kao da bi trebalo da bude u boy bandu i on je neizklozetirani gej. Frontmen ne zna da peva, a treći brat je već počeo da ćelavi i ima ženu i decu. Menadžer im je totalni kreten i uglavnom zaokupljen svojom kujom. A njihov najveći fan je retardirani mladić koji živi sa svojom majkom. Smelost kojom se Eckbo ruga fanovskim aktivnostima ovog nesretnika (igra ga Eckbo, takođe) pokazuje da bratski narodi Norveške i Srbije imaju puno toga zajedničkog kada su u pitanju komičarske slobode, ali i zašto ovaj scenario ne bi mogao da se realizuje u Americi.

Pesmice Boyzvoicea deluju kao neki evrovizijski r’n’b i spotovi za njih urađeni su sa zavidnom produkcijom i kreativnošću. Meni je hit pesma bila Cousin o tome kako je, eto, pravi bedak što se jednom od Bozyvoicea sviđa baš njegova rođaka. Bend će zglajzati na dobrotvornoj zabavi za narkomane kada će biti otkriveno da ne pevaju na svojim pesmama (Milli Vanilli), a zataškavanju skandala neće prijati ni kada se otkrije da je frontmen u vezi sa dvanaestogodišnjom devojčicom (mislio je da ima šesnaest). Nakon toga članovi se vraćaju svojim bijednim poslovima, sve dok ih ne spase novi sponzor... Ali tu već film gubi jasan dramski/ satirični razvoj i dešavanja gube parabolu sa stvarnim karijerama boy bandova što utiče na atraktivnost daljeg razvoja priče.

Ipak, svi mi koji smo imali simpatije prema Dandovoj obradi Step By Step, imaćemo ovde čime da se zabavimo.