THIRST

Još jedan film koji se neće prikazivati u Kino Vatikanu















Novo delo oldboja Park Chan-Wooka, iako zanimljivom pričom vrlo anemično, može se protumačiti kao biftekovski krvava alegorija o religiji kao vampiroznom parazitu koji se hrani krvlju svog domaćina. Što je hvale vredno i uvek preko potrebno podsećanje na to da ono što sebe želi da prikaže kao da nam je od Boga dato nije ništa drugo do mašina za ubijanje. Možda ne nade, ali ljudi sigurno.

Hrabrost i direktnost ove poruke nažalost nisu izgovor za totalnu sprdačinu od dramskog toka i stilskih varijacija koje se kreću od japanolike šok drame, preko melodramatično-komičnih momenata u duhu Parkovog zemljaka Joon-ho Bonga do slepstik groteski kakve viđamo kod kasnog Kuste. Dok u osnovi leži mazohističko seksualno natezanje glavnih aktera kakvo smo, čini mi se sretali, u Fellinijevoj kokainskoj fazi. Zapravo, i kod Felinija, ali i u većini kasnijih jebenih evropskih autorskih filmova. Antichrist, inkludid!



Park je očigledno mnogo hteo. Epsku ljubavnu priču, priču o grehu, pokajanju, iskupljenju, veri, hteo je vampirski ugao na celu stvar... I što je najgore on je dosta solidno uspeo da sve to nagura u jedan dvosatni film, ali čitava stvar rasula se po gledaocima kao orman koji je popustio pod stvarima nabacanim u njega.

Smršali Kang Ho Song (zvezda Host-a i The Good The Bad The Weird) nije ostavio neki naročiti utisak (po prvi put od kada ga viđam po filmovima) kao sveštenik koji odlučuje da učestvuje u medicinskom eksperimentu koji traga za vakcinom protiv neke boginjave bolesti koja hara Afrikom. Nikome, pa ni Parku, nije jasno da li on to čini zato što oseća da je čouzen mučenik ili zato što ima samoubilačkih poriva. Kako god, nakon što preživi eksperiment zahvaljujući (vampirskoj?) infuziji koju je slučajno primio, Song postaje neka vrsta iscelitelja. Pomažući momku obolelom od raka, on postaje deo njegove porodice i zaljubljuje se u njegovu ženu. Slede dileme, drame, seks, ubistva i... kraj. Ali, kao što rekoh Song većim delom filma tumara poprilično zbunjeno.




Park ostaje veran klaustrofobičnim prostorima koji su bili izuzetno efektni u Oldboy-u i u drugom delu filma oni su zaista impresivna refleksija paradoksa da je besmrtnost osuđena na manje slobode i prostora nego smrtnost. Ali, zato vampirske deonice (skakanje po zgradama, recimo) deluju tako stilizivano (ili tako amaterski) da bi i fakin Cathrine Twilight Hardwicke bila u fazonu- A da ti nije ovo malo u krivo?! Srkanje žrtava takođe nije pomoglo stvaranju epičnosti za kojom je Park očajnički tragao u ovoj priči.

Sam kraj je velelepan. Tuga je prikazana kroz humor, humanost je skrivena u čarličaplinovskoj vrtešci akcija i reakcija, ljubav je sebična, a fotografija i izabrani prostor iskreno deluju kao granica između večnosti i finitnosti. A sve se završava baš kako matrica kaže- iz pepela si potekao, u pepeo se vraćaš...

selektah: 6 plus / 10