HUNG (PRVA SEZONA)

Kada se muškarci prihvate najstarijeg zanata znači da nema vajde od zavrtanja rukava. Kriza je

Nakon odgledanih svih deset epizoda prve sezone novog čeda HBO-a i Dmitry-ja Lipkina (The Riches), Hung, nisam razočaran, nisam oduševljen, nisam ravnodušan, nisam zainteresovan. Možda sam malo besan, zapravo.

Hung ima jako puno problema i većina njih se tiče scenarističkog dela posla.

Prvo, ko god je odlučio da je bolje da epizoda Hung-a traje 25, a ne 45 minuta (kao pilot) skratio ju je za glavu. Po epizodi ovde nema previše zapleta da bi ona istrpela sitkomov format. U odnosu na slične dramedy-je kojima želi da parira (Californication, Weeds) koji traju do pola sata Hung nema ni dovoljno likova, ni dovoljno dešavanja da bi se epizoda razbacala na sve strane i tako dobio „pun“ utisak. Tačnije, ona bi mogla da ima i dovoljno likova i dovoljno događaja, ali je zahvaljujući vrlo lošem dramskom tempu i vođenju priče to bilo nemoguće izvesti. Konačno, jasno je da su Lipkin i ekipa želeli da polako raspliću novonastale okolnosti u životu učitelja i trenera Ray-a Dreckera, koji zbog krize i pomanjkanja novca postaje žigolo u Detroitu (gradu u kome živi samo ko mora i Eminem). I jasno je da su to hteli da to rade na sličan način na koji su radili u The Riches, zato je pristanak na „pola epizode po epizodi“ zbunjujući debakl.

Meni se činilo da će nakon osnovne postavke u pilotu (Ray je žigolo, njegova slučajna poznanica Tanya postaje njegov pimp) stvari u „skraćenom formatu“ da se svode na klasičnu dramsku postavku u kojoj se isti set likova i okolnosti izlaže dejstvu novih likova od epizode do epizode. Ovde bi, naravno, ti „novi likovi“ bile Ray-ove mušterije. Iako predvidljiv mehanizam, činilo mi se da će Lipkin (i žena mu ko-autorka) raznolikim odabirom mušterija praviti različite društvene komentare koji će na „regularan“ tok okolnosti u Ray-ovom životu (razveden, živi u šatoru, deca-tinejdžeri) ostavljati različite posledice. Plus, izbor toliko „specifičnog“ posla obećavao je solidnu podlogu za komične, tragikomične i surovo realistične situacije.

Međutim, Hung je, ugledajući se na pastuvsku Californication, rešio da kombinuje format koji traži mnogo dinamike (da se trajanje ne bi osetilo) sa spoooro razvijajućom dramom za koju bi i epizode od sat i po verovatno bile prekratke. Tako se mučenik Ray zaljubljuje u jednu od svojih prvih mušterija i ta veza se nakon vrlo opskurno motivisanih uspona i padova rasprši u vetru na vrlo banalan način. Njegova deca imaju nekakve ljubavne probleme (to da je sin gej/transdžender postaje Lipkinov trejdmark), bivša žena nesigurno figurira i kao bivša ljubav, a najviše od svih tapka u mestu odnos sa Tanyom. Baš kao i njen lik.

Tanya (Jane Adams) kao da je preuzeta iz filma Happiness, Todda Solondza, u kome je Jane igrala sličan lik izgubljene i emocionalno zanemarene ćerke i sestre. Blicevi iz njenog privatnog života (momak, mama, kurs samopomoći) ostaju samo to- nerazjašnjeni blicevi koji traže više vremena, i da se razviju i da budu funkcionalni. Zbog svega toga, njen odnos sa Ray-om zarobljen je u perpetomobilnom lupu preispitivanja da li je ona prava osoba za razvijanje njegovog „talenta“. U poslednjoj epizodi ta situacija kulminira u neobećavajućem deusekmahinastom dovijanju.

Za svih deset epizoda Ray se ni malo ne promeni. Što je, za nekoga ko je teren sale za košarku zamenio posteljom sa nepoznatim osobama, prilično neverovatno. I, što je još uvredljivije- neuverljivo. A ne postane nam ni mnogo simpatičniji nego što je to bio na kraju prve epizode.

Šteta.