MOTHER (novi Jon-ho Bongov film)

Remekdeličniji u detaljima, nego u celini (A mogao sam samo da vam kažem da je Rammsteinov singl Mutter konačno dobio veličanstvenu dvosatnu ekranizaciju, ali kao da bi vi marili za to)

Ja verujem da Bongovi filmovi, a naročito ovaj, odvikavaju ljude (a naročito mlade studente) od želje za režiranjem. Jedni verovatno dobiju napad dijareje i produže do daljnjeg svoj kreativni blok gledajući talenat ovog ludaka, a drugima je već posle uvodne sekvence jasno da nisu sposobni ni da se popnu divu na ramena. I to je pošteno. I to tako treba.

Mother, četvrto ostvarenje najboljeg, ali ne i najpopularnijeg, južnokorejskog reditelja je svakako njegovo najintimnije i esenciji klasične tragedije najbliže delo. Kroz priču o majci koja pokušava da zaštiti svog retardiranog dvadesetogodišnjeg sina od optužbe za ubistvo, Bong je porinuo duboko u majčinsku ljubav odbranivši sve njene postupke intrigantnom sugestijom da majkom, baš kao i prirodom gospodari ista sila koja ne mari za društvene i moralne norme kada oseti da je njeno potomstvo ugroženo (uvodna sekvenca majčinog plesa). Majka je, u isto vreme, kao i priroda uvek u službi onih kojima je dala život. To je njena jedina svrha. Mother je do najsitnijih detalja razrađen izraz divljenja toj svrsi.

Od početne sekvence u kojoj upoznajemo majku i sina, Bong nemilosrdno ređa žrtve koje je majka spremna da podnese za svog retardiranog i maleroznog sina (u prvih pola sata filma dese mu se dve saobraćajne nesreće). U isto vreme, kroz niz scena on formira njihov odnos kao edipoliku simbiozu u kojoj je briga za sinom dovedena na nivo staranja o totalnom debilu (dok on piški, majka ga napaja supom- na sred ulice!). Nakon što sina optuže za ubistvo srednjoškolke sumnjivog morala počinje triler u kome majka, silom prilika postaje detektiv koji rešava slučaj svog sina (ovaj put Bong pravi satiričnu epizodu na račun advokata i sudstva). Tog trenutka počinje i njena transformacija od sirote starice koja se ilegalno bavila akupunkturom i medicinskim travama u ženu čiji moralni obziri sve više kolabiraju kako se približava istini. Bong je to naročito podcrtao scenom u kojoj majka pošteno plaća nekom homlesu za razvaljeni kišobran koji je uzela sa njegovih kolica, ali priliko drugog susreta sa njim ti moralni obziri joj neće ni pasti na pamet...

Međutim, genijalni momenti ne kriju se toliko u samoj priči, koliko u načinu na koji Bong dočarava likove, u smešno-tužnim, ponekad i morbidnim scenama u kojima upoznajemo svet u kome takva majka mora da se bori za svog sina. Fotografija je izuzetna, ali još su fascinantniji uglovi kamere koje Bong bira (sin koji leži ubalavljen na staklenom stolu slikan iz donjeg rakursa) ili način na koji gradi atmosferu i tenziju (scena majčinog iskradanja iz stana sinovog prijatelja tokom koje obori flašu sa vodom koja potom lagano klizi ka prstima prijateljeve ruke koja visi sa kreveta). Ovako studiozne elaboracije deluju kao „hiperrealizam“ na filmu.

Samo finale, kao i u slučaju Memories Of Murder, nije uopšte bitno zbog tvista u dramskom toku koliko zbog dodatne elaboracije „majčinske uloge“ koja se proširuje na sve sinove. I kada majka na kraju zabode akupunkturnu iglu u unutrašnju stranu svoje butine (larsvontrirovski odabran predeo) ne bi li isterala sve loše stvari iz svog sećanja, mi shvatamo da je to jedni način da ona sa svojom ulogom nastavi dalje. A sve to se dešava u turističkom autobusu koji vozi na ironično nazvanu turu – „Thank you parents“.

selektah: 9minus / 10