PARANORMAL ACTIVITY

Nakon što je Spielberg pogledao ovaj film, vrata njegove spavaće sobe su se misteriozno zaključala. Živo me interesuje šta će se desiti vama.

piše: Goran Milenković

„Ko se s kamerom igra, traži boga svog.“

Baba Gorana Milenkovića

Plašiti se duhova u vlastitoj kući čitavog života, kao Oren Peli, debitantski reditelj i scenarista filma, strogo rečeno je nenormalno. Snimiti film o tome, u vlastitoj kući, za nedelju dana, s budžetom od 15.000$ i na kraju zaraditi preko 80 miliona, to je, blago rečeno, paranormalno.

Najvećim filmofilima Paranormal Activity poznat je još iz 2007. Mi ostali imamo da zahvalimo Spielbergu što je film 2009. dobio i iskoristio drugu šansu. Iako je DreamWorks želeo da snimi rimejk, probne projekcije su pokazale da je publika zadovoljavajuće prestravljena i originalnom, jeftinom verzijom. Producenti su se zadovoljili sa par sitnih izmena i promenjenim krajem.

Micah i Katie (igraju ih Micah Sloat i Katie Featherston) žive u kući u kojoj se, dok spavaju, svetla samovoljno pale i gase, čuje čudna lupa, a, bogami, i neki koraci. Zato Micah kupuje i postavlja kameru u spavaću sobu, voljan da snimi misterioznu pojavu. Iz dana u dan njih dvoje gledaju šta je kamera snimila prethodne noći u spavaćoj sobi. Pa tako vidimo vrata koja se samostalno zatvore i otvore, čujemo neobične šumove, čak se i neko pomeri u njihovom krevetu, a to nisu oni. Ništa naročito strašno, zapravo. Da film nema formu lažnog dokumentarca, to jest.

Sve gledamo kroz kameru kojom Micah snima život u kući. Pratimo niz svakodnevnih situacija u kojima najveći „sukobi“ izbijaju oko pitanja da li pozvati demonologa i da li treba i dalje koristiti kameru. Oren Peli ne komplikuje stvari. Ne narušava naturalizam niti nasilno obogaćuje događajima koji bi priču učinili intrigantnijom. Ne poseže za žanrovskim uslovnostima koje bi lako pojačale saspens. Barata krajnje svedenim elementima priče rizikujući da bude dosadan. Ali umesto ispraznosti, postupnim prikazivanjem sitnih promena u kući i minornih dešavanja, iz dana u dan, ne odlaže scary finale koliko se trudi da ga zasluži/izgradi.

Paranormal Activity se može gledati i kao film o filmu. Kamera je ta koja uznemirava strano telo u posednutoj kući. Prisustvujemo delu u čijem stvaranju autor sve više uživa, zalazeći na opasan teren priželjkivanja da se uznemiravajuće stvari nastave, da se ono što ne razumemo a plaši nas produži, da se svakodnevica preinači u nešto daleko uzbudljivije, koncentrovanije, bliže filmu. Zbog toga je Micah sve manje u stanju da se odvoji od kamere. Čak iako ga Katie moli da ostavi kameru, iako saoseća sa njenim strahom, on sve više uživa u snimanju užasa koji im se dešava. Što je najočiiglednije u sceni kada Katie zavrišti iz kupatila, a Micah, umesto da joj odjuri u pomoć, najpre trči po kameru, a tek onda ide da joj pomogne (i to snimi). Zato verovatno i zaslužuje onakav kraj.

Međutim, minimalistički pristup ne opravdava činjenicu da su sami likovi bledi i površni (iako ih glumački par neverovatno ubedljivo oživljava). Gotovo da ih i ne upoznamo. Jasno je da su oni tek instrumenti pametno ispričane priče, ali priče koja u raspletu ne donosi razjašnjenje. Neko će to oceniti kao doslednost naturalističkog postupka. Ja, međutim, kao prevagu forme nad sadržajem.

Iako dovoljno izrabljena forma, dokumentarizam je ovde daleko uspeliji od, na primer, TV reportažne kamere u (inače) odličnom filmu REC i više kod kuće nego što je slušaj kod Cloverfiled-a. Posednuta kuća je idealno mesto za dokumentarističku kameru.

A da li je zaista toliko strašan? Razlika između originalnog i alternativnog kraja je suštinski zanemarljiva (iako glasam za originalni). Ako se ne upecate za atmosferu biće vam smešan. Ako vas pak proguta, osetićete sav užas njihove (i filmske) stvarno stvarne stvarnosti.

selektah objektiv: 7-/10

selektah subjektiv: 8+/10