WHATEVER WORKS

Najbolji Allenov film još od The Curse Of Jade Scorpion

Znam da to ne karakteriše ozbiljne filmske promišljače, ali meni je ovaj film baš fenomenalan. Zato ću, u interesu objektivnosti, početi od njegovih mana.

Najočiglednija je Larry David, koji igra (eufemizam je reći) mrzovoljnog mizantropa Borisa Yellnikoffa. On nije glumac, a verovatno nije ni tip osobe koja ume da se dopadne onima koji ga, iz samo njima znanih razloga, već ne vole. Dakle, ako vam je Larry još iritantniji od Woody-ja vi ovde nemate šta da tražite.

Priča (i) nije nešto. Mizantrop sreće jedva pismenu devojčicu sa Juga i ona mu promeni život (ali ne i njega). A onda dođe i njena mama. Pa njen tata. I svi oni u Njujorku otkriju neku svoju duboko potisnutu prirodu. Sve to Allen je opravdao Borisovom životnom devizom „whatever works“.

Allen nikada do sada nije bio toliko direktan i, praktično, banalan u svom ruganju, prozivanju, nipodaštavanju „tradicionalnih američkih vrednosti“ kao što su ljubav prema Bogu, braku, porodici, patriotizmu, obrazovanju, muškim i ženskim stereotipima. Povremeno deluje da čitava radnja samo služi da popuni rupe između Borisovih/Larry-jevih/Woody-jevih sve-mrzećih tirada.

Kao i mnogo puta do sada, a možda i malčice više nego pre- ovo je mogla biti pozorišna predstava.

I na kraju, Larry-jeva obraćanja u kameru kao narušavajući momenat po filmsku iluziju deluju pre kao ad-hoc intervencija, jer nije bilo načina da on (Larry) zapamti ceo tekst, pa ga je čitao sa idiota, nego što su neophodna dramaturško-rediteljska intervencija koja doprinosi estetski specifičnijoj percepciji priče.

Pa, zašto je onda ovo fenomenalan film?

Zato što je Larry David jebeno fenomenalan! Woody je znao da ako sebi stavi sve te pokude Amerike i civilizacije u usta neće delovati ubedljivo, dok će iz Larrey-jevih izlaziti još prirodnije. Pri tome, Larry sa sobom nosi mešavinu šarmantnosti i iritantnosti koja svemu rečenom donosi tačno taman dozu ozbiljnosti i neozbiljnosti, egomanijaštva odn. ogorčenosti, blablatrućanja odn. in yr face istine. U kontekstu Allenovih godina (napunio 74 ove godine), Whatever Works je jedan od poslednjih swanovih hit songova. S druge strane, svako normalan i misleći morao bi u rutini Davidovih prozivki da nađe samo reči utehe i olakšanja.

Priča je prava vudialenovska. Čak i u svom didaktičkom sledu. Jer u isto vreme dok rafalno puca na redneke sa Juga, Woody kroz brzinu njihove transformacije i adaptacije na Njujork denuncira i satirizuje stvarne standarde njegove (estetske) sofisticiranosti i slobodoumnosti. Vi ćete možda reći da je to jedan vrlo iskren i dobronameran omaž lakoći ponjujorčavanja, ali ja u tome vidim denunciranje. Ja sam Larry.

Da je Allen mlađi, sve tirade bi zaista bile duhovito, ali klišeizirano izdrkavanje. Ali, ovako, s obzirom na Allenove godine, one su zen rezime jednog starca, života promišljanog do tančina- „to je to i fuck off!“.

Svi glumci, a pre svega David i Evan Rachel Woods su fenomenalni. Tako da je pozorišnost, ako je ima, na nivou.

Na kraju, Larry-jevo obraćanje u kameru i jeste potvrda toga da je ovaj film samo povod za stejtment, za izliv ogorčenosti nekoga ko je do sada uglavnom simpatično i bezopasno tinjao, ali (SLUŠAJTE OVO JE BITNO!!!) zapečaćen ultimativnom kosmopolitskom mantrom- whatever works!

Baš kao i ovaj film.

selektah: 9 plus / 10