BREATHLESS (2009)

Pisanje scenarija za ovaj film verovatno je imalo terapeutsku ulogu za njegovog autora. Svaka druga replika završava se sa “fucking bastard” ili “cunt”

Gledajući Breathless čovek bi mogao da pomisli da je Južna Koreja prenaseljena “nasiljem”. Tate tabače mame i decu, očevi tabače ćerke, braća tabače sestre, sinovi tabače očeve, a sve njih zajedno tabače za to plaćeni uterivači dugova, jer kako se čini , u ovoj zemlji, nema nezaduženih. Naravno, ova količina “rialiti šou” nasilja nakon dvadeset minuta prestaje da para oči (i dušu) i postaje smešna, a potom i zabavna, napaljiva (youthinki’mpsychodon’tyoumama), zatim zamorna i konačno- besmislena.

Repetativnost kao i patetika osnovne su mane rediteljskog i scenarističkog debija glumca Yang Ik-Joona (u ovom filmu igra i glavnu ulogu), ali, ipak, nisu u potpunosti sasušile činjenicu da se Joon svim srcem nameračio da kreira jednu arhetipsku tragediju u miljeu “stvarno loših momaka”.

Sang-Hoon je kao mali ostao bez sestre i majke tokom “porodičnog obračuna”. Mržnja prema ocu napunila ga je brutalnom energijom koja ga danas čini najprofitabilnijim momkom u udružbi uterivača dugova koju drži njegov najbolji prijatelj. Sang-Hoon je toliko “tvrd” da se čak i svom petogodišnjem nećaku obraća sa “fucking bastard”, ali stvari se menjaju na bolje kada upozna Yeon-Hue, koja i sama aktivno trpi zlostavljanje od strane brata i oca, poludelog ratnog veterana. Produbljujući odnos sa njom, Sang-Hoon pokušava da pohvata pogubljene konce sa ocem koji je izašao iz zatvora i svojom polu-sestrom. I sad, da ne bi pomislili da vas očekuje neka pask(v)aljevićada na korejskom, reći ću vam da svakih pet minuta ide red brutalnog tabačenja toliko sumoran da ga se ni jedan srpski film crnog talasa ne bi postideo.

Verovatno nemajući para na bacanje, Joon je izabrao da ceo film dočara dogma-tizovanom digitalnom kamerom koja, istina, čini da nam se nasilje učini “realističnijim” nego što jeste, ali prilično sam siguran da bi iole bogatija produkcija produbila poetski sloj ovog filma. Joon, koji ima osećaj ili je video “kako se stvari rade” pokušava da se dovije, pa retke trenutke sreće u Sang-Hoonovom životu prikazuje “nemim” montažnim sekvencama skoro banalnih, svakodnevnih radnji (pijaca, šetnja, kupovina)preko kojih se bledo čuje neka melanholična muzika. Pohvale reditelju svakako idu i za jednu od završnih sekvenci, kada nam prvo pušta “ono harmonično kasnije”, koje grubo prereže na “ono pakleno pre”. Inverzija sa ježećim efektom!

Na kraju treba reći da je i Joonov rad sa glumcima (i samim sobom) takođe na zavidnom nivou. Tišina, blentavost, kajanje, zaljubljenost, naivnost na licima i u ponašanju junaka prikazana je sa zavidnom prirodnošću.

I sad kad iz napisanog deluje da se radi o odličnom filmu, ne mogu da pređem preko toga da su motivacije junaka previše slične, preterano klišeizirane i patetične, da ima par nepotrebno komplikovanih odnosa, da ima, barem, jedan lik viška, kao i da je finale moglo biti pripremljenije sa više emocija. Ali, Joon je svakako the one 2 watch!

selektah: 6plus / 10