FIVE MINUTES OF HEAVEN

Ovaj film, uprkos njegovim manama, ne treba potcenjivati

Imajući u vidu da je Oliver Hirschbiegel režirao jedan od najboljih filmova koje sam gledao u životu (Der Untergang) , neoprostivo je da pored tog i ovog filma o kome pišem nisam gledao ni jedan drugi njegov film. Vi nastavite da čitate, a ja ću tokom naredne nedelje ispraviti ovaj propust (NB Par meseci kasnije i dalje nisam).

Five Minutes Of Heaven počinje fenomenalno. Godina je 1975., mi smo u Severnoj Irskoj, u gradiću Lurganu, na sve strane tinjaju sukobi irskih katolika protiv protestanata lojalista i katoličkih republikanaca (valjda sam ovo dobro naveo). Sedamnaestogodišnji Alistair Little sprema se za kul inauguraciju u svet odraslih. Sve što treba da uradi jeste da ubije jednog mladića iz „katoličkog“ sektora. Zadatak mu je poverila jedna od nekoliko anti-britanskih frakcija koje se vrzmaju po Severnoj Irskoj. On i njegova tri drugara kreću da obave posao.

Sedamdesete su dočarane božanstveno, fotografija je savršena, Irskom dominiraju sivi i tamnoplavi tonovi, ogromno, grozno i natmureno nebo. Spremanje za zadatak je kao spremanje za lokalno šibanje u Coppolinim Outsiders-ima, a Alistair u ogledalu gleda da li ima bubuljice. Niko od aktera očigledno ne zna šta se od njih zapravo traži tj šta ih zapravo čeka.

Fastforvard 33 godina kasnije, film se nastavlja još fenomenalnije. Alistair (igra ga Liam Neeson) je nakon 12 godina provedenih u zatvoru postao „trgovački putnik istinom i pomirenjem“ i putuje po svetu, od Kosova do Južne Afrike, prodajući svoju priču kao pouku drugima. Međutim, došao je dan da se sretne sa Joeom Griffenom (bravurozni James Nesbitt), bratom momka koga je ubio i koji već 33 godine pokušava da se izbori sa krivicom koja mu je nametnuta zato što nije sprečio bratovo ubistvo (videćete kako i zašto). Ovaj susret treba da zabeleži TV ekipa serije Life’s Victim koja obrađuje slične teme (sijamski blizanci spojeni testisima, žena koja je spavala sa konjem... ).

Iako nas je ozbiljno uplašio time da bi nastavak filma mogao da preraste Frost/Nixon duel, samo sa predvidljivim pedagoškim tokom i još patetičnijim ishodom, Hirschbiegel vrlo brzo nalazi načina da „medijsko posredovanje“ ismeje ne samo kao beskrupolozno neprikladno, već i kao suštinski nemoguće.

Nakon toga počinje treća i najslabija polovina filma u kojoj sami akteri nalaze načina da „reše“ stvar. Ovim delom Hirschbiegel se pozabavio najmanje rediteljski i sve (sem Bourneovske tuče) je ostalo na pasivnoj vizualizaciji onoga što je njegov TV scenarista Guy Hibbert zamislio. Samo finale nije toliko neuverljivo, koliko likovima nije dato prostora da do njega uverljivo stignu, već je sve nekako prekraćeno i pre deluje kao zbrzani epilogčić, nego kao mastan kraj jedne tragedije.

Svejedno, čak i tako, ovaj film zabrinuće mnoge NGO-ove.

selektah: 7 /10