13 ASSASSINS

Jedno dugačko uživanje u pravdi

Ja ne poznajem samurajski film toliko dobro (ako i uopšte) da bih mogao da vam poredim ovo ostvarenje unutar žanra.

Ja ne poznajem dovoljno obimni opus Takeshi Miikea da bih mogao da o ovom delu pišem bilo šta u tom kontekstu.

Ali, ovo je jedan do jaja film!

Premisa je bajkoliko-istorijskispektaklična koliko samo može biti. Zli polu brat Šoguna koji je na vlasti, jezivi Lord Naritsugu, seje krv i spermu gde god se pojavi. Protiv njega okuplja se mala, ali odabrana ekipa od 13 ratnika, sačinjena od samuraja, ronina i jednog šumskog vilenjaka.

U prvom delu filma, koji na načine kojima smo već vični, okuplja ekipu ima jedna scena koja je potpuno Miikeovska i verujte mi da na reč da ćete je prepoznati. Dok se vaš mozak bude borio da zapamti barem jedno od spomenutih imena uglavnom ćete sa simpatijama gledati na one koji u potencijalnom zaustavljanju Naritsugua vide obavezu sprečavanja ustoličenja mnogo većeg zla. Dodajte tome i još par apsurdno sočnih demonstracija Naritsuguovog zla i to vam je prvih sat vremena filma.

Nakon toga Lord i njegovih 200 telohranitelja stižu u napušteno selo gde ih sačekuje 13 "ubica". Tu počinje druga polovina filma od skoro punih sat vremena. I ako ste kao ja pomislili- šta, neću valjda sada do kraja filma da gledam kako se njih 13 šiba sa ovih 200 kretena?!! - spremite se, kao ja, na pokajanje i divljenje Miikeovom geniju.

Jer, tog trenutka počinje jedno dugačko uživanje u pravdi.

Naravno da je (ne)moguće da je 13-oro ljudi pobedilo 200 naoružanih plaćenika! Ali, kakva je to borba bila. Miike je razigrao kulise, iskoristio bikove kao nikad do sada, pokazao šta se može sa lukom i strelama, i dinamitom! Čojstvo i junaštvo kakvo je nepoznato modernom svetu demonstrirano je u svoj svojoj krvavoj lepoti, a sa svakim napravljenim korakom bliže Naritsuguu (koji je obično išao preko kamare leševa njegovih badigardova) sve jače ćete osećati slast pravde u ustima.

Paralelno sa ovom telesnom fantastikom Miike raspliće i Naritsuguov psihološki portret, tako da i on, i oni koji su protiv njega, i mi koji sve to gledamo, zapravo lagano razaznajemo finese njegove psihopatije i taj lažni, uzvišeni osećaj apsolutne bezosećajnosti koji se raspršuje sa prvim probadanjem mača. Šibanje u ovom seocetu zbog jednog narcisoidnog sajkoa - pet godina Drugog svetskog rata. Nema razlike.

Kompleksnosti Miikeovog dela dodatno doprinosi, očigledno besmrtni, vilenjak (lutalica? autsajder? duh?...) koji "strada" u trenutku dok sa "objektivnim prezirom" pljuje kodeks samuraja i čitavog ustrojstva japanskog društva. Koliko je isti bio dobar, toliko je bio i fatalan po običan japanski živalj. I zato je vilenjak nekako ostao izvan svega toga. I preživeo. Njegovo prisustvo legitimiše događaje kao legendu i daje im onaj sumnjivi osećaj istinitosti. Koji im garantuje besmrtnost.

SELEKTAH: 8plus/ 10