RATCATCHER

Da sam ovaj film gledao kada je snimljen, možda bih imao bolje mišljenje o njemu. Ovako, život me je učinio ravnodušnijim nego što sam to želeo

Kao što sam vam pre neki dan pisao gledanje Ratcatcher i Morvern Callar (večeras, Žozi?) deo je mog upoznavanja sa karijerom Lynn Ramsay, rediteljkom jednog od najboljih filmova ove godine.

Smešten u Glazgov, Ratcatcher je film koji ne možete gledati bez titla. Iako ovi ljudi navodno govore engleski, lokalizacija ovog jezika je tolika da mi se čini da se oni slabije razumeju već sa Škotima iz susedne ulice. Leto je (to sam pročitao na netu) 1973., iako izgleda kao rani novembar kod nas. Đubretari štrajkuju što, uprkos brojnim plastičnim džakovima svuda unaokolo, nije prvo što će vam pasti na pamet. Ljudi koje nam Ramsay prikazuje tek su na malo višem socijalnom stupnju od pacova koji se kroz film provlače na različite načine. Ono što Lynn pokušava da nam poruči jeste da to ne znači da nisu ljudi.

Kombinujući kitchen sink realizam sa nekom vrstom poezije koja se obično viđa u azijskim filmovima Ramsay-eva nam priča priču o dečaku koji je indirektno prouzrokovao smrt svoga druga u lokalnoj bari (stvarno nema boljeg načina da vam opišem o čemu se radi) i koji nakon toga traži načine da pobegne od "mesta zločina", mahom nadajući se da će njegova porodica konačno dobiti preseljenje iz trošne zgrade i "lošeg susjedstva" u skoro idiličnu kućicu u polju. Paralelno sa tim idu klasični motivi "coming of age" priče o seksualnom sazrevanju (uz vrlo, vrlo slobodne scene sa decom glumcima!), prijateljstvu, neuzornim roditeljima i neizbežnim braćama i sestrama.

Ratcatcher poseduje društvenu angažovanost koja ide sa žanrom, ali traži sebi načina da zapravo bude film o nečemu što je mnogo ličnije, kao što je osećaj krivice odnosno osećaj nepravde. On poseduje sve kvalitete jednog solidnog festivalskog filma, ali skoro ničim ne naslućuje rediteljski performans We Need To Talk About Kevin.

SELEKTAH: 6/ 10