TAKE SHELTER

Filmovi koji se bave ludilom junaka obično imaju jedan od dva ishoda- ili je junak lud ili je svet (tj mi) lud. Na izvestan način Take Shelter pokušava da ponudi treći

Take Shelter je drugi film Jeffa Nicholsa i njegova druga saradnja sa osebujnim Michaelom Shannonom za koga držim da je američki Predrag Laković (a.k.a. sajko u najavi). Njihov prethodni film, Shotgun Stories, gledao sam, čini mi se, na preporuku Rogera Eberta i koliko ga se sećam (teško je više u sećanju razlikovati sve te mamblkoraste, rednekovske, dramski anoreksične priče) bila je to solidna zabava. Take Shelter je, iako niskobudžetan film (što po produkciji nećete nigde primetiti), pokušaj kvalifikovanja za ozbiljne holivudske trke. Možda čak i u trci u kojoj Shyamalan obično trči protiv samog sebe.

Shannon igra Curtisa, sitnog građevinara u nekom midvestu kojim povremeno haraju tornadi. Pravo niotkuda Curtis počinje da ima apokaliptične snove u kojima mu se prikazuje dolazak fatalne oluje najavljen zlokobnim apokaliptičnim/biblijskim/kormakmekartijevskim simbolima. Ozbiljno prodrman tim snovima Curtis počinje da pravi (atomsko) sklonište za sebe, svoju suprugu i njihovo gluvonemo dete (koje je izgubilo sluh po rođenju, valja napomenuti, ali ne znam zašto). Ono što u Take Shelter udara kontru jeste činjenica da je Curtisovoj mami u tridesetoj konstatovana paranoična šizofrenija, zbog čega je (i dalje) hospitalizovana.

Take Shelter, dakle, vrti gledaoca u stolici dilemom da li je Curtis lud ili vidovit. Ako ima glumca koji iz te dileme može da izvuče maksimum to je Michael Shannon (trenutno u biznisu i kao agent Nelslon Van Alden u Boardwalk Empire) sa svojim Mojsijevskim licem i pogledom oca Michaela Myersa. Nichols je prelepo slikao prirodu i kad miruje i kad ludi, a solidno je dočarao i učmalost zajednice čijim sitnim životima bi, mentalnog fitnesa radi, prijalo da ih povremeno isprevrće neki tornado.

Kraj, naravno, razočarava. Najviše zbog toga što ovako postavljen zaplet nema puno izbora, pa čak i kada ga, kao Nichols, reditelj pronađe u nekoj vrsti "zapitanog kompromisa". Ono što je on ponudio ozbiljno srozava film na najlošiji od Shyamalanovih terena i možda čak neke od vas podseti na neku od epizoda Zone sumraka.

Neću reći- šteta, ali tako nešto mi je prošlo kroz glavu, iako nisam bio mnogo razočaran.

SELEKTAH: 6/ 10