LANA DEL REY - Born To Die (Interscope)

Lana Del Rey je, kako se čini, žrtva naših, a ne svojih očekivanja

Mene je hajp oko Lane Del Rey prilično zaobišao. Pre nego što je počeo nisam se obazirao, jer sam potpuno pogrešno skapirao (a bez da sam još čuo ikakvu muziku) da je to neka nova Katie Melua ili Adele, a kako sam već zadovoljan sa ove dve, nisam se mnogo trudio. Onda sam čuo muziku (Video Games i Blue Jeans), ali sada nisam imao nikakvu želju da kurirski saznajem ko joj je otac, kako joj je pravo ime, da li piše svoje pesme ili ne, kao i s kim se karala da bi postigla to što je postigla. Sve te stvari zdravo su mi ogadile Amy Winehouse, pa sam naučio lekciju. Jedna jedina stvar koju sam pročitao o Lani bila je analiza njene autentičnosti koju je uradila neka ET-ijeva feministkinja baveći se stihovima pesme Video Games u kojoj dokazuje da je ova ništa drugo do lutka u muškarčevim rukama. U analizi plus je bio što je ona toga bila svesna, a minus što je uprkos svemu ostala nemoćna. Kako nikada ne obraćam pažnju na stihove pesama bio sam prijatno iznenađen da ova ima nekakvu zanimljivu priču u sebi. Dva meseca kasnije pojavio se Lanin (prvi i Lizzy-n drugi) album Born To Die, koji sam čuo sigurno četrdesetak puta do sada. Možda i nisam najromantičniji tip na svetu, ali kad mi cura poruči I will love you till the end of time, trudim se da obratim pažnju.

Neki recenzenti već su se požalili da je Born To Die zbrzan, da Lana non-stop peva jednu te istu pesmu o ljupkoj pepeljugici koju princ tretira kao zla maćeha, kao i da je produkcija podlegla zahtevima najjeftinijeg mejnstrima, pa je otuda šarm Video Games i Blue Jeans (kao i ranih demo snimaka) potpuno iščezao i sve zvuči gore nego na debiju Susan Boyle. Ili kao za čitateljke Lise. Neke od tih primedbi stoje. Ali umesto da kažem da se zbog toga manete slušanja ovog albuma, podsetio bih vas da neki od nas vole Coldplay.

Dok ovo pišem, shvatam da je pomalo beznačajno šta mislim o ovom albumu. Već sada sam ga (sa zadovoljstvom) čuo toliko puta da će malo koji (i mnogo bolji) album ove godine uspeti da mu se približi (čari objavljivanja ploče u januaru). Kada je većina relevantnih publikacija koje pratim (dobro, samo Stereogum i Pitchfork) odlučila da diskredituje ovaj album na nivo "pristojne samoposluge sa lepom cicom na omotu" ja sam prešao na njenu stranu. (Lažno) ime joj je super, njena napadno barbikasta figura joj je super, kosa joj je lepa, glas je magičan, pravo niotkuda muva se tu Marilyn Monroe i sve ostale lepotice pedesetih bujne kose i još bujnijih butina... Prija mi to što peva "moj čovek ovo, moj čovek ono...". Prija mi to što u Off To The Races u refrenu cvrkuće kao Betty Boop. Ceo Born To Die ima filing replike nekog pet metara dugog kadilaka iz pedesetih. A pored takve karoserije, koga briga kakav je motor unutra? Ovu muziku slušaš, jer voliš osećaj pliša pod rukama.

Čisto muzički gledano ovo je senzualan, seksi, ženski pop na tragu Katie Melue, Adele, Jane Birkin, Francoise Hardy, Nelly Furtado, Madonne (u svim svojim baladnim izdanjima)... Lanin glas me podseća, iako ne liči na Johnette Napolitano iz Concrete Blonde, provejava tom istom setom ostavljene žene. Produkcija bi u nekom retro izdanju (kakav je mogao da kreira Mark Ronson) svakako više doprinela Laninoj autentičnosti i osećaju kant-autorstva, ali naslovna tema i Off The Races možda nisu dobacile do pedesetih i šezdesetih, ali već sada se može govoriti o povoljnom retro uticaju trip-hopa (Lamb i Portishead) na mejnstrim pop novog milenijuma (a možda se i ne šalim dok ovo kažem). Moja najomiljenija stvar (trenutno) je Diet Mountain Dew, parče r'n'b popa bolje od bilo čega što je Alicia Keys uradila na temu Njujorka. A prilično sam zadovoljan i kako je na mufte u National Anthem maznula (skorrrro) isti sempl (orkestarska verzija The Last Time, Rolling Stones) koji je Verve koštao koštane srži kada su ga pozajmili za Bittersweet Symphony. Dark Paradise je bejzikli Chasing Pavements, pa ko voli. Carmen je poprilično odvratna, mogli smo i bez jeftine džezijane Million Dollar Man (ne treba nam i tržište Herbieja Hancocka) a držim i da su dve od tri bonus pesme (Lolita i Lucky Ones) bile bonus previše. Sve što je Lana želela i postigla u prvih 12 pesama ovde je uglavnom reprizirano na najneprijatniji mogući način.

Lepa ploča. Kao vožnja kolima leti, s otvorenim prozorima.

Hajp je u očima posmatrača.

SELEKTAH: 8minus/ 10