ABOUT SCHMIDT

Šta bi u starosti tačno trebalo da zovemo životom?

Nakon što sam ovaj filma pogledao kad se pojavio (2002), vratio sam mu se ponovo ovih dana. I obradovao više nego prvi put. Iako mi je sada daleko očiglednije da je The Descendents zapravo rimejk About Schmidt, samo iz drugog ugla.

Alexander Payne nije baš najveći kosmpolita na planeti. Njegovi likovi nisu preterano simpatični, ali definitivno nisu ni neki neljudi koji zaslužuju sve što im se desi. A to što im se desi pre će biti posledica Payneovog nihilizma i hronične netrpeljivosti prema svim simbolima konvencionalne "ostvarenosti u životu". Payneovim likovima ne da se da budu dobri muževi, a ni roditelji, pa čak ni prijatelji. Oni su samotnjaci koji su dosta sebičnjikavo proživeli svoje živote i sada su došli u fazu kada sve oko njih osporava ispravnost tih odluka i tog života. Oni su, možda kao i Payne, možda kao i ja, možda kao i vi, uhvaćeni u trenutku kada je njihovo samopouzdanje debelo zašlo u crveno. Ili još tačnije- samo samopouzdanje im je i ostalo, kao nešto na šta se mogu osloniti.

Za razliku od The Descendents i Sideways, kojima i tematski i stilski očigledno pripada, About Schmidt je svakako najdepresivniji i leden poput ajskofija. On se bavi "finalnim stadijumom" života.

Schmidt (u dosta nenametljivoj ulozi Jacka Nicholsona) odlazi u penziju, nakon četrdeset i nešto godina rada u osiguravajućem društvu. Ubrzo potom umire mu i žena koju nije toliko ni voleo, ali ga definitivno nije obradovalo saznanje da je ona imala aferu sa njegovim najboljim prijateljem pre nekoliko decenija. On je čovek koji je, na bazi statistika koje je do juče koristio za druge, izračunao da ima još devet godina života. On je čovek koji ne zna kako da započne svoj prvi dan "of the rest of is life".

Kroz venčanje njegove ćerke za nekog tipa koga Schmidt smatra megabolidom Payne pokazuje da su izvesni nivoi sreće u životu mogući, ali s obzirom da on pogled na svet deli sa Schmidtom tj kroz njega- radi se o očiglednim primerima samodebilizacije zarad mira u kući i mira u glavi. Ko zna, možda Schmidt ne želi da njegova ćerka napravi njegove grešku- da dobije četrdesetak godina samodebilizovane sreće. Nije baš najjasnije.

U isto vreme, a to je još jedan Payne-ovski momenat- Schmidt je čovek u potrazi za nekim iskrenim, autentičnim osećanjem. Možda prvim, možda poslednjim u životu. I taj se pojavi na kraju, ne brinite. Ali opet pročišćen kroz filter ego tripa. Ali Payne je zadovoljan time. I ja. A možda ćete i vi.

What if this is as good as it gets?

Uvek se pitam.

SELEKTAH: 8plus/ 10