THE GREY

Čovek dlaku menja, ali ćud nikada

Ima taj vrlo lep ukrajinski death metal bend, Drudkh. Njihov novi album zove se Eternal Turn Of The Wheel. Četiri masivne teme od po desetak minuta. Satiranje satiranje satiranje. Kao kad bi Mogwai zaista bili punk. Krici krici krici. Kao da deru živog vuka.

Nažalost, ovo nije saundtrak novog filma tandema Neeson/Carnahan.

Joe Carnahan stekao je moje simpatije neočekivano dobrim povampirenjem Ray Liotte iz ralja B-filma svojim debijem Narc koji u najboljoj tradiciji The Wire, Bad Leutenant, Training Day policijskih materijala daje vrlo neprivlačnu sliku onih koji su tu da služe i štite. Nakon toga Carnahan je dao sve od sebe da se sroza na Bayev nivo svojim skoro imbecilnim rimejkom popularnog TV serijala A-Team. Jedina dobra stvar koja je proistekla iz toga jeste nova saradnja sa Liamom Neesenom koji je u drugom delu svoje karijere na ozbiljnom putu da se bioskopskom gledališču nametne kao prototip svih onih grubih likova koje je uz naš neskriveni blagoslov igrao, uglavnom, Clint Eastwood.

U The Grey Liam nema moralnu obavezu da bez mnogo pardona prebije neke sumnjive tipove koji su se greškom nameračili na neku njemu dragu osobu. Ali i ovde on je "vuk samotnjak" (pun intended).

Na nekom krajnjem severu, valjda na naftnoj platformi, radi belosvetski ološ koji je jedini dovoljno raspoložena radna snaga da radi u najodvratnijim mogućim uslovima jedan od najodvratnijih mogućih poslova. Neeson kao Ottway je čuvar njihovog kampa. Čuva ih od vukova.

Međutim, kao i The Deliverance ili Southern Comfort, ali i kao Nord Wand, The Grey je film o grupi ljudi koja se zatekla u vrlo neprijateljskim uslovima i daje sve od sebe da preživi. S tim što je ovde neprijatelj sama priroda, oličena u vukovima koji brane svoju teritoriju i oštroj zimi koja tu odbranu dodatno čini poslednjim danima za ove druge.

Carnahan nema nikakvu nameru da ovo bude akcioni film o borbi čoveka i vuka, i sa izuzetkom par scena kompjuterski kreirani vukovi i same scene napada su najslabiji momenat ovog filma. Daleko, daleko su lepši oni u kojima nas Carnahan pušta da osetimo nepopustljivo neprijateljstvo ledenog okruženja, neotresivi osećaj izgubljenosti, izvesnosti i kraja koji likove tumba u moglo-se-to-i-bolje modele ponašanja na koje smo već navikli u sličnim filmovima. Ali snaga The Grey je u tim nedijaloškim pauzama filma, dok vetar vijuče, vuci zavijaju, a naši likovi osećaju kako tonu u živo blato snega. Carnahanov film ima tek patrljak neke radnje, ali su svi dramski momenti vrlo dobro izvijeni, a neki čak sa antologijskim emocionalnim potencijalom (kada ostavljaju Johna pored reke).

The Grey je jedan old-skul akcioni film, dakle, sve suprotno od Carnahanovog prethodnika A-Team. Jedan film koji energiju za dramu crpi iz svojih likova i jednostavne premise i očiglednog ishoda. Ovo je film u kome vas reditelj konstantno i prilično inteligentno zavodi da verujete da očekujete klišee sličnih "akcija", a onda ih neprekidno izneverava praveći neki drugi film. Koji do sada niste gledali.

Mane ovog filma kriju se u neoprostivim Ottwayovim flešbekovima koji su očajno zamišljeni, a još očajnije realizovani (sem u samim prelazima iz prošlosti u sadašnjost). Autentičnija postavka njegove biografije mogla je dodatno da oplemeni lik i doda neki zanimljiv momenat u, inače, poprilično jednodimenzionalnom dejstvovanju Ottwayovog lika. Mislim da je tu sva privlačnost potekla od lika "osvetnika" koju Neeson gradi poslednjih godina, pa podsvesno deluje kao da je The Grey zapravo Taken na Severnom polu.

Na kraju Carnahanu treba odati poštovanje zbog samog kraja filma koji se opire difoltnom holivudskom optimizmu. The Grey je zlosutni prikaz razloga našeg kraja (eksploatacija nafte), brzine našeg stradanja ("the crash"), muka onih koji misle da će preživeti ("the grey") i konačnog ishoda.

Bićete prijatno iznenađeni.

SELEKTAH: 7plus/ 10