MAKING THE BOYS

O dečacima koji su napisali, režirali i igrali u predstavi, a potom i filmu Boys In The Band

Poslednjih godina bilo je dosta (ili, barem, više nego pre) ostvarenja koja se bave gej (pop) kulturom i pokretom (guglujte malo sami, hebiga!). Pretpostavljam da je i Making The Boys, o "jednom od pionirskih ostvarenja na tom polju", deo tog "strateškog" podsećanja da homoseksualci i dalje nemaju prava kao i svi ostali "normalni" ljudi. Kao i da i dalje svi ljudi, a ne samo oni, umiru od Side.

Making The Boys je jedan tužan film. Ispostavlja se.

Fokus priče je na Martu Crowley-u, čoveku i homoseksualcu, koji je napisao Boys In The Band, komad o grupi gejeva koji se nalaze na rođendanu jednog od njih i prožive jednu od onih "prekretnih" noći. Već sam zaboravio čime sam bio podstaknut, ali film pod istim imenom, koji je napravljen nakon velikog uspeha komada, pogledao sam relativno skoro. Režirao ga je William Friedkin i uprkos sjajnoj glumi većine dečaka, radi se o materijalu koji je ozbiljno zastareo u svakom smislu, a konceptualno nije ništa više nego "Tennessee Williams sa pederima" (oprostite un-PC).

Reditelj ovog dokumentarca, Crayton Robey, nije baš imao najjasniju nameru u kojoj meri njegov film treba da bude portret autora komada Boys In The Band, a koliko prilika za priču o "tim vremenima" kada su homoseksualci bili nepriznata i samim tim nepostojeća skupina. Možda priči o Crowley-vom odnosu sa glumicom Natalie Wood baš i nije trebalo toliko mesta u filmu, ali je svakako sama po sebi bila zanimljiva. A Natalie Wood je bila hebeno prelepa!

S druge strane, kada se na kraju izlista da većina kasta (mislim da su svi glumci iz predstave igrali i u filmu), kao i deo okolne ekipe mrtvi, i to umrli od Side, bude vam malo žao što se film nije detaljnije pozabavio i njima. Naročito u kontekstu činjenice da je većina nakon "raspada benda" slabo nalazila nove uloge, uspeh ili sreću u Holivudu i drugim estradnim lokacijama. Bili su previše žigosani sopstvenim "coming out"-om.

Making The Band intervjuiše preživele, prikazuje koliko je starost neprijatna (naročito na licima koja bi da su večno mlada), pokazuje fotke i inserte sa snimanja. Manje-više sve kako smo navikli. Možda su dečaci, ipak, zaslužili da samo oni (još jednom) budu zvezde.

SELEKTAH: 6/10