I WISH

Hirokazu Koreeda je režirao jedan od najboljih filmova koji sam gledao u životu*

Kada kažem da je nešto "felinijevsko" obično mislim da je natopljeno nostalgijom, fragmentarno, bez glavnog junaka, da ima sisatih žena, da je toplo i da se sve vrti oko veće ili manje žaoke. To naravno ne važi za svaki Fellinijev film. To naravno ne važi ni svaki put kada kažem da je nešto "felinijevsko".

Prethodni Koreedin film, Air Doll, bio je poprilično razočarenje. Slika samootuđenog Japana kroz oživljenu lutku nije ponudila dovoljno interesantnu priču za praćenje, a i sama metafora je nekako bila do struka u "već više puta rečenom". Sa I Wish, Koreeda se vraća deci (koji su neretko njegovi glavni junaci), i pravi film koji, uprkos manama, ako se ispravno protumači može da ispadne skororemekdelo.

Priča je zasnovana na dečijoj legendi da ukoliko poželite želju na mestu gde se dva superbrzavoza koja idu 260km/h mimoilaze ona će vam se ostvariti. Dva rođena brata, čiji razvedeni roditelji žive u različitim gradovima, odlučuju da požele da ponovo budu jedna porodica. Na put do mesta gde se vozovi sreću svaki od njih vodi svoj anturaž drugara koji, takođe, imaju svoje "nesređene" živote i želje koje bi radi ostvarili.

Mane filma nisu toliko što akcija oko organizovanja puta na mesto susreta vozova počinje negde na polovini filma, već što se do tog trenutka ne dešava ništa posebno zanimljivo što bi opravdalo sekundarnost tog čina, a možda ga učinilo i svojevrsnim mekgafinom. Utisak jeste da I Wish na kraju nije film o ovome što sam vam ispričao u prethodnom pasusu, već da je to jedna šetnja kroz živote svih aktera (pored dece tu su još i njihovi roditelji i babe i dede, slučajno sretnuti ljudi...), ali nisu svi momenti istog kvaliteta ili poetske snage.

Vrline filma su beskrajno šarmantna deca-glumci čije opaske ili melanholije ponekad zapljusnu sa više gorčine nego što biste očekivali na tom uzrastu. A Koreeda ih pušta i da budu sebični. I kada braća na kraju jedan drugom priznaju da ni jedan ni drugi nisu poželeli da se porodica ponovo okupi, svaki iz svojih razloga, to postaje novi pokazatelj njihove bliskosti i nade da će njih dvojica tokom života ostati nerazdvojni. Jer ne lažu. Jer su prihvatili da život ne može da bude sve što žele. Tako krcnutih snova ima još. Osećaj usamljenosti i nekakve (u Japanu česte) "večite nedovršenosti" provejava kroz sve starije likove, tako da sve ono što se dešava ovim mlađim deluje kao nekakvo objašnjenje kako su ovi stariji postali takvim kakvi su.

Jedan od braće živi u malom mestu podno neprekidno tinjajućeg vulkana. On se neprekidno pita zašto ljudi tu žive. Vulkan može da bude dah smrti, može da bude simbol onoga što se ne može promeniti u životu. I zato je njegova odluka da odustane od želje još potresnija, još ljudskija, još stvarnija, još depresivnija. Ona je pristajanje na nemoć. Na život pod vulkanom.

Kao da je imati neku želju bitnije nego poželeti njeno ostvarivanje.

Osećate li vi nešto "felinijevsko" u svemu ovome što sam vam ispričao?

SELEKTAH:8minus/ 10

*ovaj