Derviš i kapitalizam
Iako je radnja filma Takva: A Man's Fear of God smeštena u moderni Istambul ono što pratimo lako bi moglo da bude smešteno i u doba kada su ljudi crtali blatom po zidovima pećina ili u neko afričko pleme u koje je prva flašica Coca-Cole pala tek pre par dana. Ja ne mislim da je ono što nam je Ozer Kiziltan ispričao nešto što možete da razumete samo ako ste deo istog ili sličnog verskog mambodžamba, već nešto što svoju univerzalnost gradi na bavljenju moralom bilo kog verskog mambodžamba.
Muharrem je dobro očuvan pedesetogodišnjak, siroče (ako sam dobro razmeo), koji radi u jednoj prodavnici džakova, i to već za drugu generaciju gazdi. Živi sam, radi pošteno i aktivno je posvećen religioznom životu. Tek ponekad u noći ga probudi "grešni" san nakon koga mora da pere gaće i pidžamu. I da se kaje i moli boga za oproštaj. Njegove muke (tj iskušenje) počinju kada ga lokalni i vrlo respektovani muftija predloži za knjigovođu eparhije (ili kako god se zovu islamski religiozni regioni i atari). Muharremov zadatak je da pola svog radnog vremena posveti prikuplja pare od svih rentijetra crkvenih "zemaljskih bogatstava", bilo da su u pitanju tržni lanci i prodavnice ili siroti zakupci neke šupe. Muharrem je za taj posao izabran jer je pravi vernik, poštenjačina i muftija ima velikog poverenja u njega. Baš kao i bog.
Za Muharrema nova zaduženja pre svega predstavljaju promenu u dnevnoj dinamici. Umesto primanja mušterija u radnji, on je sada prinuđen da švrlja Istambulom. Pored toga, dobija novo odelo, auto i vozača, mobilni i leptop, međutim za njega je najpogubnije susretanje sa velikim brojem ljudi, jer svaki je neka vrsta prilike za test njegovih pobrojanih kvaliteta. A do panike i grešaka tek dolazi kada oko njega kreću da se vrzmaju oni koji misle da je on sada neko i nešto. Muharrem, dakle, iz jednog skromnog raja istrčava na teren jednog pozamašnog kapitalističkog pakla.
Erkan Can, kao Muharrem, fantastično i sa pritajenom (možda sam i učitao) komičnom notom iznosi lagano pucanje njegove ličnosti. Njegova upiranja da ostane isti i opiranja svim mogućim izazovima. Sve do finalnog pucanja i komatoznog stanja, kao nekog loše sprovedenog, faličnog religioznog prosvetljenja.
Kiziltan pita dosta toga. Da li islam ima snage da se modernizuje i nosi sa savremenim (kapitalističkim) okruženjem? Da li je priroda islama takva da više pogoduje (u najboljem mogućem smislu reči) primitivnijem, jednostavnijem načinu života? Da li je islam isuviše nefleksibilan? Da li je islam u tranziciji (tj tranzicionim tj sekularnim društvima) izgubio nešto od svojih originalnih vrednosti i ubeđenja? Da li je islam previše striktan? Da li je islam nevešt u tome da se nađe svojim vernicima na pravi način? Da li islam dozvoljava komprimise? Da li je moderno društvo šejtan?... Takva, naročito sa narečnim podnaslovom, nije ništa drugo do filmski esej koji izbalansirano, možda i lukavo, prikazuje religioznu hipokriziju u modernom turskom društvu i kroz fatalni ishod zagovara tezu da "jedno i drugo" možda i nije moguće.
Druga podjednako pitka teorija mogla bi da bude ta, da Kiziltan pravi film o čoveku kome religija dolazi glave čak iako je verovao u nju. Takva je u suštini varijacija na onu staru da je lako biti "bogougodan" ako živiš život u nekoj keliji uklesanoj u vrh planine, daleko od ljudi i godišnjih doba, ali je skoro nemoguće to isterati u bezgrešnoj varijanti ako te očekuje susret sa makar jednim čovekom. Tako taj "strah od boga" na kraju biva ono što te uguši, jer što više veruješ, to više preteruješ.
Kiziltan je TV reditelj i ovaj film ne uspeva da se otrgne toj rutini i verujem da će redovnim gledaocima "turskih" serija više prijati (naročito su sumnjive scene Muharremovih snova), a verujem da i dramaturška egzekucija (kao, recimo, u slučaju ruskog Elena, od nedavnih primera) svojom bazičnošću prestaje da intrigira jednom kad naslutite o čemu bi ovakav film mogao biti. Iznenađenja nema.
SELEKTAH: 5/10
PS Ah, da. Momak koji zameni Muharrema u onoj prodavnici je izbeglica sa Kosova i na zidu drži poster OVK i šalje pare svojima koji su ostali tamo. Ali, kapiram da vas to neće mnogo nervirati.
Iako je radnja filma Takva: A Man's Fear of God smeštena u moderni Istambul ono što pratimo lako bi moglo da bude smešteno i u doba kada su ljudi crtali blatom po zidovima pećina ili u neko afričko pleme u koje je prva flašica Coca-Cole pala tek pre par dana. Ja ne mislim da je ono što nam je Ozer Kiziltan ispričao nešto što možete da razumete samo ako ste deo istog ili sličnog verskog mambodžamba, već nešto što svoju univerzalnost gradi na bavljenju moralom bilo kog verskog mambodžamba.
Muharrem je dobro očuvan pedesetogodišnjak, siroče (ako sam dobro razmeo), koji radi u jednoj prodavnici džakova, i to već za drugu generaciju gazdi. Živi sam, radi pošteno i aktivno je posvećen religioznom životu. Tek ponekad u noći ga probudi "grešni" san nakon koga mora da pere gaće i pidžamu. I da se kaje i moli boga za oproštaj. Njegove muke (tj iskušenje) počinju kada ga lokalni i vrlo respektovani muftija predloži za knjigovođu eparhije (ili kako god se zovu islamski religiozni regioni i atari). Muharremov zadatak je da pola svog radnog vremena posveti prikuplja pare od svih rentijetra crkvenih "zemaljskih bogatstava", bilo da su u pitanju tržni lanci i prodavnice ili siroti zakupci neke šupe. Muharrem je za taj posao izabran jer je pravi vernik, poštenjačina i muftija ima velikog poverenja u njega. Baš kao i bog.
Za Muharrema nova zaduženja pre svega predstavljaju promenu u dnevnoj dinamici. Umesto primanja mušterija u radnji, on je sada prinuđen da švrlja Istambulom. Pored toga, dobija novo odelo, auto i vozača, mobilni i leptop, međutim za njega je najpogubnije susretanje sa velikim brojem ljudi, jer svaki je neka vrsta prilike za test njegovih pobrojanih kvaliteta. A do panike i grešaka tek dolazi kada oko njega kreću da se vrzmaju oni koji misle da je on sada neko i nešto. Muharrem, dakle, iz jednog skromnog raja istrčava na teren jednog pozamašnog kapitalističkog pakla.
Erkan Can, kao Muharrem, fantastično i sa pritajenom (možda sam i učitao) komičnom notom iznosi lagano pucanje njegove ličnosti. Njegova upiranja da ostane isti i opiranja svim mogućim izazovima. Sve do finalnog pucanja i komatoznog stanja, kao nekog loše sprovedenog, faličnog religioznog prosvetljenja.
Kiziltan pita dosta toga. Da li islam ima snage da se modernizuje i nosi sa savremenim (kapitalističkim) okruženjem? Da li je priroda islama takva da više pogoduje (u najboljem mogućem smislu reči) primitivnijem, jednostavnijem načinu života? Da li je islam isuviše nefleksibilan? Da li je islam u tranziciji (tj tranzicionim tj sekularnim društvima) izgubio nešto od svojih originalnih vrednosti i ubeđenja? Da li je islam previše striktan? Da li je islam nevešt u tome da se nađe svojim vernicima na pravi način? Da li islam dozvoljava komprimise? Da li je moderno društvo šejtan?... Takva, naročito sa narečnim podnaslovom, nije ništa drugo do filmski esej koji izbalansirano, možda i lukavo, prikazuje religioznu hipokriziju u modernom turskom društvu i kroz fatalni ishod zagovara tezu da "jedno i drugo" možda i nije moguće.
Druga podjednako pitka teorija mogla bi da bude ta, da Kiziltan pravi film o čoveku kome religija dolazi glave čak iako je verovao u nju. Takva je u suštini varijacija na onu staru da je lako biti "bogougodan" ako živiš život u nekoj keliji uklesanoj u vrh planine, daleko od ljudi i godišnjih doba, ali je skoro nemoguće to isterati u bezgrešnoj varijanti ako te očekuje susret sa makar jednim čovekom. Tako taj "strah od boga" na kraju biva ono što te uguši, jer što više veruješ, to više preteruješ.
Kiziltan je TV reditelj i ovaj film ne uspeva da se otrgne toj rutini i verujem da će redovnim gledaocima "turskih" serija više prijati (naročito su sumnjive scene Muharremovih snova), a verujem da i dramaturška egzekucija (kao, recimo, u slučaju ruskog Elena, od nedavnih primera) svojom bazičnošću prestaje da intrigira jednom kad naslutite o čemu bi ovakav film mogao biti. Iznenađenja nema.
SELEKTAH: 5/10
PS Ah, da. Momak koji zameni Muharrema u onoj prodavnici je izbeglica sa Kosova i na zidu drži poster OVK i šalje pare svojima koji su ostali tamo. Ali, kapiram da vas to neće mnogo nervirati.
No comments:
Post a Comment