John Woo-u bi se jaaako svideo rediteljski debi Oliviera Marchala (a možda i jeste)
Melville je OK. Ali Marchal je moj Melville. Nesavršen, tvrd, žanrovski, autorski, tu zbog priče, surov, sa žacama starog kova.
Gangsters je njegovo debitantsko rediteljsko ostvarenje i po meni, od filmskih, možda i najbolje. Oko osnovne radnje koja praktično traje jedan dan obmotava se serija flešbekova koja na različite načine osvetljava dvoje glavnih protagonista- ljubavni policijski par, Francka i Ninu. Ali to je nešto što saznajete mnogo kasnije, a vi, tvrdoglavi, koji uporno čitate recenzije pre gledanja filmova, već sada.
Film počinje neočekivano "meko" i u ambijentu iz koga bi mogao da potekne i bilo koji Melville. Dva tipa sede za stolom i pričaju o ženama koje im znače. Iz priče saznajemo da su u pitanju dva gangstera sa izvesnom kilometražom u drugarstvu. Njihova priča poseduje zavidnu količinu razmenjene iskrenosti i tematiku koja nije baš toliko tipična za ovaj milje. Upravo zbog toga sekvenca koja sledi, i koja je tipična "maršalovska", razvaljuje dvaput više nego što bi očekivali. Mrtvi sevaju na sve strane.
Nakon toga, nalazimo se u policajskim kolima, sa znojavim i neobrijanim policajcima koji se kokainom bore protiv sna i gubitka koncentracije. Rano je jutro i oni vrebaju priliku da upadnu u Franckov stan i uhapse ga. I to se i desi.
Za razliku od drugih Marchalovih ostvarenja, Gangsters ne buja radnjom, lokacijama i novim likovima. Marchal nas upoznaje sa policajcima koji su Francka uhapsili, i za svakog od njih mi dobijamo grubu skicu njegovog života, prašine i svinjca u kome se valja, kao i sna koji bi da odsanja. Stvari za posmatrača sa strane postanu još zajebanije kad se shvati da u celoj postavci nema ni jednog jedinog gangstera (sem ubijenog Petite Claudea)- već su sve policajci, koji se baš kao i gangsteri bore oko plena, svog mesta u hijerarhiji i nekakvog parčenceta (emotivne) intime. S obzirom da je Marchal, kako sam kaže, većinu stvari napisao i snimio "po sećanju", stvari, iako možda nerealizovane na baš najbolji umetnički način, rezonuju iskreno i sirovo.
A kroz sve to protkana je priča o tome kako je Franck postao "undercover cop", kako je sreo Ninu, kako se zaljubio i kako kroz brutalno policijsko ispitivanje na sve načine pokušava da je zaštiti.
Sam kraj možda deluje zbrzano, a Marchal svojom kritikom ne štedi ni hijerarhijski bolje plasirane policajce, pokazujući da u svakom od njih čuči neka perverzna potreba za samodestrukcijom, utemeljena u preziru prema sopstvenim slabostima i nepreglednom moru iskušenja sa kojim se svaki dan suočavaju.
Moćno.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Melville je OK. Ali Marchal je moj Melville. Nesavršen, tvrd, žanrovski, autorski, tu zbog priče, surov, sa žacama starog kova.
Gangsters je njegovo debitantsko rediteljsko ostvarenje i po meni, od filmskih, možda i najbolje. Oko osnovne radnje koja praktično traje jedan dan obmotava se serija flešbekova koja na različite načine osvetljava dvoje glavnih protagonista- ljubavni policijski par, Francka i Ninu. Ali to je nešto što saznajete mnogo kasnije, a vi, tvrdoglavi, koji uporno čitate recenzije pre gledanja filmova, već sada.
Film počinje neočekivano "meko" i u ambijentu iz koga bi mogao da potekne i bilo koji Melville. Dva tipa sede za stolom i pričaju o ženama koje im znače. Iz priče saznajemo da su u pitanju dva gangstera sa izvesnom kilometražom u drugarstvu. Njihova priča poseduje zavidnu količinu razmenjene iskrenosti i tematiku koja nije baš toliko tipična za ovaj milje. Upravo zbog toga sekvenca koja sledi, i koja je tipična "maršalovska", razvaljuje dvaput više nego što bi očekivali. Mrtvi sevaju na sve strane.
Nakon toga, nalazimo se u policajskim kolima, sa znojavim i neobrijanim policajcima koji se kokainom bore protiv sna i gubitka koncentracije. Rano je jutro i oni vrebaju priliku da upadnu u Franckov stan i uhapse ga. I to se i desi.
Za razliku od drugih Marchalovih ostvarenja, Gangsters ne buja radnjom, lokacijama i novim likovima. Marchal nas upoznaje sa policajcima koji su Francka uhapsili, i za svakog od njih mi dobijamo grubu skicu njegovog života, prašine i svinjca u kome se valja, kao i sna koji bi da odsanja. Stvari za posmatrača sa strane postanu još zajebanije kad se shvati da u celoj postavci nema ni jednog jedinog gangstera (sem ubijenog Petite Claudea)- već su sve policajci, koji se baš kao i gangsteri bore oko plena, svog mesta u hijerarhiji i nekakvog parčenceta (emotivne) intime. S obzirom da je Marchal, kako sam kaže, većinu stvari napisao i snimio "po sećanju", stvari, iako možda nerealizovane na baš najbolji umetnički način, rezonuju iskreno i sirovo.
A kroz sve to protkana je priča o tome kako je Franck postao "undercover cop", kako je sreo Ninu, kako se zaljubio i kako kroz brutalno policijsko ispitivanje na sve načine pokušava da je zaštiti.
Sam kraj možda deluje zbrzano, a Marchal svojom kritikom ne štedi ni hijerarhijski bolje plasirane policajce, pokazujući da u svakom od njih čuči neka perverzna potreba za samodestrukcijom, utemeljena u preziru prema sopstvenim slabostima i nepreglednom moru iskušenja sa kojim se svaki dan suočavaju.
Moćno.
SELEKTAH: 9minus/ 10
No comments:
Post a Comment