MOONRISE KINGDOM

Siguran sam da postoji isti ovakav češki film snimljen sredinom šezdesetih, samo treba da ga nađem i odgledam da bih vam to potvrdio, i lako je moguće da su ga zajedno režirali Forman i Švankmajer

Wes Anderson se oseća dobro i sigurno, i ako Moonrise Kingdom nešto pokazuje to su dobre i loše strane te činjenice. Moonrise Kingdom je trijumf Andersonov nadrealističkog realizma, teatralizovanog "žanra" i tretiranja emocija na način animiranog filma- apsurdno nametljivo.

Iako su akteri filma tek načeli pubertet jasno je da prisustvujemo još jednoj "Andersenovskoj" krizi tokom koje tinejdžeri pokazuju odraslima šta im nedostaje u životima- strasti, požrtvovanja, i bezpogovornog volenja. Sam po sebi, film je formalno toliko prestilizovan da je lišen i najmanjeg traga pobrojanih stanja, što vam može biti zabavno, ili beskrajno iritantno.

Sam je siroče. I "khaki skaut" (ime originalnih skauta nije korišćeno usled toga što njihova asocijacija polaže autorska prava na njega). U trenutku kada u kamp stiže vest da hraniteljska porodica koja se bavila njime to više ne može i ne želi da radi, Sam je već uveliko u bekstvu sa svojom izabranicom, Suzy, koja izgleda kako bi Lolita izgledala u nekom od filmova francuskog novog talasa. Ili kao mlađa sestra Lane Del Rey ako vam je to lakše da zamislite. Sam je, dakle, tomsojerovski prototip preduzimljivog Amerikanca odan svojoj "francuskoj" dragani, koja njegovoj pragmatičnosti donosi intelektualni i estetski šik Evrope. Zajedno oni su filmovi šezdesetih. A bout de souffle i Bonnie and Clyde, recimo. Njima za vratom su američke institucije oličene u odraslim predvodnicima khaki skauta (Bruce Willis i Edward Norton), vešticastoj Tildi Swinton koja zastupa socijalne službe i "njeni roditelji"- Frances McDormand i Andersonov speed-dial Bill Murray. Ako mene pitate bez svih ovih "zvučnih" imena se itekako moglo, i čini mi se da su jedino Norton i Swintonova odlučili da nešto "doprinesu".

(deo koji sledi ima dosta mina) Na početku filma zvučna kulisa u vidu Benjamin Brittenove opere za decu "Noye's Fludde"* ukazuje na potencijalnu strukturu filma kao niza varijacija na istu temu sa različitim instrumentima koje se potom udružuju u veliko finale. Do toga možda dolazi, a možda i ne- još uvek pokušavam da provalim. Pored toga upornom upotrebom fara i kao snimateljskog, ali i kao montažnog sredstva Anderson tretira svoj film kao neku rasklopivu kulisu po kojoj se scene i njihovi akteri kreću levo-desno ili gore-dole, što čak i u najeksterijernijim prizorima ne uspeava da se izgubi, i zbog čega film nesporno zadržava izgled, ali i nostalgiju dečije predstave. Zbog toga je možda najuputnije Moonrise Kingdom prihvatiti kao omaž detinjstvu.

Mi, ostali, koji nismo, nažalosti ili na sreću, delili iskustva kakva je imao Wes verovatno ćemo da budemo dirnuti ili razneženi elokventnošću likova, simpatičnošću nekih prizora, duhovitošću još manje njih, ali i sasvim ravnodušni spram mrtvopuvalosti većeg dela odraslog kasta (Bruceom Willisom najviše), preteranom izvesnošću radnje (do nivoa neduhovitog klišea), haripoterštine skoncentrisane u prilično antipatičnom Samu (Jared Gilman), kao i nedovoljnoj relevantnosti ovog filma u odnosu na bilo koji aspekt naših života. Čak i ako u istom egzistirate kao hipster i često izgovarate "Lakan".

SELEKTAH: 5minus/10

* čitam posle u nekim kritikama da je to zapravo Brittenova "Young Person's Guide To The Orchestra"...