Kao dobar pasulj
Braquo je razlog, više nego prethodni (i solidni) filmovi Oliviera Marchala da sam jedvadočekao! Les Lyonnais (eng. titl A Gang Story). Već sam se uželeo sirovog nasilja, časnih krimosa i nečasnih murkana, jurnjava besnim automobilima, neo-Melvilleovskog šmeka u post-Le Haine ruhu. Međutim, Les Lyonnais je malčice drugačiji i baš koliko treba isti film u odnosu na ono što Marchal obično nudi. Čak šta, mogli bi se reći da je ovo njegovo najambicioznije ostvarenje i, uprkos manama, dramaturški najkompaktnije. Verujem da bi Marchal jako voleo da o Les Lyonnais govorimo spominjući Godfather I i II.
Mamon i Serge upoznali su se kao deca, deluje u nekom sirotištu, i tom prilikom je Serge odbranio cigančića Mamona od starijih napasnika. Od tog trenutka počinje njihovo prijateljstvo koje se proteže preko kraja šezdesetih i sedamdesetih tokom kojih su zajednički, sa svojom bandom "Les Lyonnais", sproveli više oružanih pljački, potom završili u zatvoru i mnogo, mnogo godina kasnije se povukli iz posla. Serge se pojavljuje pravo niotkuda, gonjen od ljudi koje je zavrnuo za kintu, i Mamon nema kuda nego da mu pomogne.
Ako je Coppolin film počinjao svadbom kao paradigmom "normalne" porodice/familije, Marchalov počinje krštenjem Mamonovog unuka, na kome upoznajemo članove njegove porodice, bliske prijatelje, kao i "ciganski" milje iz koga potiče. Ali i Sergeovu ćerku koju muž bije (eto još jednog linka sa Godfatherom). Marchal od samog početka počinje sa paralelnom pričom (Godfather II) koja rekapitulira odnos Mamona i Sergea kroz seriju flešbekova, sve do njihovog hapšenja, na kome ih je njihov prijatelj, The Greek, izdao. I dok sadašnjost odiše Marchalovim klasičnim setom "poganih" oruđa- brutalnim tučama, brutalnim oružanim obračunima, nemilosrdnim postupcima i oldskulovskim viteškim odnosima kriminalaca i policije, prošlost samo malčice "smanjuje doživljaj" i daleko veći fokus stavlja na rasističko ponašanje policije i njen osetljiv ego kome su Mamon i njegova banda ozbiljno smanjili veličinu. Gerard Lanvin (kao Momon) i Tcheky Karyo (kao Serge) nisu baš Delon i Belmondo (iako obojica izgledaju kako pošten muškarac može samo da poželi za svoje rane šezdesete), ali sa licima na kojima se život ozbiljno upisao i sa očima rečitijim od usta, njih dvojica su pravi "Maršalovci".
Marchal je fetišista i kod njega automobili koje voze junaci (bez obzira na epohu) uvek moraju biti ekstenzija njihovih penisa, baš kao i odela koja nose ili prostori u kojima žive ili rade. Život ovih muškaraca nema mnogo aspekata, ali ono malo njih gusto je prožeto njima samima. Baš kao i u vesternima i starim francuskim krimićima junaci govore samo ono što moraju, i to je, čak i kada je najpatetičnija stvar na svetu, samo ono što mora da se kaže. Marchal je jedan od najdoslednijih vladara i sluga žanra.
Ako mene pitate, da bi Les Lyonnais bio epski krimić, sa jednakom vertikalom i horizontalom, morao je da traje barem još sat vremena (ovako jedva stiže do 100 minuta). Osnovna konstrukcija je tu, snažna i stabilna, imamo lirsku vertikalu, imamo nasilje, imamo dovoljno elemenata za dramu i tragedije, ali Marchal ne ume ili ne želi da se zadrži i kreira "trenutke"- filmski prostor koji bi izvirio iz žanra i iracionalnije se obratio gledaocu. Koji bi pustio junake da provire u kosmos i osete vetar na kosi. Marchal ključne trenutke efektno i žanrovski perfektno markira, ali ne pušta ih da odžive, da nađu načina da se na svoj način upišu u priču. Da osetimo likove, da ih pomirišemo, zavolimo, ili zamrzimo, da znamo nešto o njima što je potpuno nebitno za radnju, već samo za njih. Toga nema.
Ipak, meni je dovoljno i ono čega ima.
SELEKTAH: 8/10
(Ne brinite ovo nije poster za novi film Milče Mančevskog)
Braquo je razlog, više nego prethodni (i solidni) filmovi Oliviera Marchala da sam jedvadočekao! Les Lyonnais (eng. titl A Gang Story). Već sam se uželeo sirovog nasilja, časnih krimosa i nečasnih murkana, jurnjava besnim automobilima, neo-Melvilleovskog šmeka u post-Le Haine ruhu. Međutim, Les Lyonnais je malčice drugačiji i baš koliko treba isti film u odnosu na ono što Marchal obično nudi. Čak šta, mogli bi se reći da je ovo njegovo najambicioznije ostvarenje i, uprkos manama, dramaturški najkompaktnije. Verujem da bi Marchal jako voleo da o Les Lyonnais govorimo spominjući Godfather I i II.
Mamon i Serge upoznali su se kao deca, deluje u nekom sirotištu, i tom prilikom je Serge odbranio cigančića Mamona od starijih napasnika. Od tog trenutka počinje njihovo prijateljstvo koje se proteže preko kraja šezdesetih i sedamdesetih tokom kojih su zajednički, sa svojom bandom "Les Lyonnais", sproveli više oružanih pljački, potom završili u zatvoru i mnogo, mnogo godina kasnije se povukli iz posla. Serge se pojavljuje pravo niotkuda, gonjen od ljudi koje je zavrnuo za kintu, i Mamon nema kuda nego da mu pomogne.
Ako je Coppolin film počinjao svadbom kao paradigmom "normalne" porodice/familije, Marchalov počinje krštenjem Mamonovog unuka, na kome upoznajemo članove njegove porodice, bliske prijatelje, kao i "ciganski" milje iz koga potiče. Ali i Sergeovu ćerku koju muž bije (eto još jednog linka sa Godfatherom). Marchal od samog početka počinje sa paralelnom pričom (Godfather II) koja rekapitulira odnos Mamona i Sergea kroz seriju flešbekova, sve do njihovog hapšenja, na kome ih je njihov prijatelj, The Greek, izdao. I dok sadašnjost odiše Marchalovim klasičnim setom "poganih" oruđa- brutalnim tučama, brutalnim oružanim obračunima, nemilosrdnim postupcima i oldskulovskim viteškim odnosima kriminalaca i policije, prošlost samo malčice "smanjuje doživljaj" i daleko veći fokus stavlja na rasističko ponašanje policije i njen osetljiv ego kome su Mamon i njegova banda ozbiljno smanjili veličinu. Gerard Lanvin (kao Momon) i Tcheky Karyo (kao Serge) nisu baš Delon i Belmondo (iako obojica izgledaju kako pošten muškarac može samo da poželi za svoje rane šezdesete), ali sa licima na kojima se život ozbiljno upisao i sa očima rečitijim od usta, njih dvojica su pravi "Maršalovci".
Marchal je fetišista i kod njega automobili koje voze junaci (bez obzira na epohu) uvek moraju biti ekstenzija njihovih penisa, baš kao i odela koja nose ili prostori u kojima žive ili rade. Život ovih muškaraca nema mnogo aspekata, ali ono malo njih gusto je prožeto njima samima. Baš kao i u vesternima i starim francuskim krimićima junaci govore samo ono što moraju, i to je, čak i kada je najpatetičnija stvar na svetu, samo ono što mora da se kaže. Marchal je jedan od najdoslednijih vladara i sluga žanra.
Ako mene pitate, da bi Les Lyonnais bio epski krimić, sa jednakom vertikalom i horizontalom, morao je da traje barem još sat vremena (ovako jedva stiže do 100 minuta). Osnovna konstrukcija je tu, snažna i stabilna, imamo lirsku vertikalu, imamo nasilje, imamo dovoljno elemenata za dramu i tragedije, ali Marchal ne ume ili ne želi da se zadrži i kreira "trenutke"- filmski prostor koji bi izvirio iz žanra i iracionalnije se obratio gledaocu. Koji bi pustio junake da provire u kosmos i osete vetar na kosi. Marchal ključne trenutke efektno i žanrovski perfektno markira, ali ne pušta ih da odžive, da nađu načina da se na svoj način upišu u priču. Da osetimo likove, da ih pomirišemo, zavolimo, ili zamrzimo, da znamo nešto o njima što je potpuno nebitno za radnju, već samo za njih. Toga nema.
Ipak, meni je dovoljno i ono čega ima.
SELEKTAH: 8/10
listed again
ReplyDelete